Вјерујем у једнога Бога…
Косово је опстало и остало битно због свог великог значаја у којег су, кроз вјекове, уткана дела народа, цркве и државе, а не што су га у задњих стотињак година бранили Југославија, Србија, па чак и Српска православна црква и народ.
Човјек је у својој суштини добар. Улоге су подијељене, дарови људима, такође и највећа вриједност, слобода, дата је свим људима. Човјек је централно створење васељене, испреплетен видљивим и невидљивим утицајима двије стране, добра и зла. Таквом човјеку и Косово даје суштину, систем вриједности.
Нешто мора да постоји. Ријеч, мит, завјет, нешто што ће нас подстрекивати на подвиг, на највише вриједности. И Косово може бити, она уска врата ка небеском царству.
Разговор о Косову је неопходан. Да о њему причају и родољуби и издајници, да подстичу делање. Што истински родољуби буду давали златне примјере у корист Косова, то ће значајно мање бити издајника.
Сагријешили смо Косову, а онда и прецима нашим. Тако смо згријешили и Богу. Оставили смо цркве и манастире своје. Нема стада оваца, крава… нема таквог блага, нема винограда, воћњака, ни пчела, њиве су зарасле у корове, нема дјеце да све то обнове, част малобројнима.
- године неки Срби су косовско питање поставили као југословенско, као да нису знали да је југословенство супротстављено српским интересима. Из таквог става дошло је до тога да у Уставу из 1974. године аутономне покрајине Србије имају скоро исте надлежности као републике. Исти Срби су се залагали да 80-их Косово буде европски проблем. А тада је већ кренуо антисрпски процес. Ми износимо проблем онима за које смо морали знати да ће у тим околностима га ријешити на српску штету, исто понављамо и у септембру 2010. када проблем Косова из Уједињених нација пребацујемо у Брисел.
Рјешење за Косово и српски народ тешко да може бити у приближавању данашњој Европи и Западу, и то због другачијег система вриједности у односу на нашу природу и менталитет. Они на велика врата, кроз закон, уводе содом у гомор.
Неко би рекао да је то што нам се дешава Божја казна због односа државе и цркве и народа према Косову, а заправо је Божји горки лијек који ће нас навести да оздравимо.
Српски политичари шта год да одлуче у вези Косова, донијеће бољу одлуку ако размишљају о смрти на благодатан начин, а народ и црква, о када би свијету понудили своје рјешење за Косово. Призвати православне и то не само Србе у цркве и манастире по Косову, подржати појединце да дођу, да створе вриједне богобојажљиве породице како би показали љепоту православља, и били „свјетлост свијету и со земљи“. Тада би напунили Косово свакојаким благом и српски народ, поред Русије, имао би и многе друге пријатеље.
Србски народни покрет – Избор је наш