Александар И Kарађорђевић је, према релевантним сведочењима, боловао од карцинома и лекари су му давали око шест месеци живота
Нова 2018. година у Србији ће протећи или би барем требало да протекне у знаку успомене на једног од највећих српских владара, витешког краља ујединитеља Александра И Kарађорђевића.
Атентат који су на њега у Марсеју извршили терористи из редова пробугарских Македонаца и Хрвата снажан је печат европске историје прве половине XX века, о чему можда најбоље сведочи његов велики споменик у Паризу.
Па ипак, постоји тужан, али са историјског становишта занимљив детаљ везан за Александра И и његову погибију о ком се код нас не говори.
Према, сложићемо се, релевантном сведочењу његовог млађег сина, принца Томислава, изнетом у његовим мемоарима, краљ је у тренутку убиства боловао од карцинома и лекари су му давали око шест месеци живота.
“Мало се зна о томе да је мој отац био тешко оболео. Мама ми је касније причала да је имао рак и да су му лекари предвидели још шест месеци живота. Kада је убијен, патолошки налаз је потврдио да је дијагноза била тачна. Био је тежак само педесет килограма када је отишао у Марсеј”, наводи принц Томислав у својим мемоарима.
За краљеву болест су знали само чланови породице и лекари.
Принц Томислав наводи да је краљево обезбеђење дошло до информације из непосредног окружења Анте Павелића да се атентат припрема, али да је краљ одбио да стави панцирни прслук.
“Не знам шта је права истина о атентату. Много тога ту није јасно. Kао ни то зашто је обустављена судска истрага. А посебно зашто главни кривци, подстрекачи и они који су атентат планирали и помогли његово извођење, нису именовани”, написао је принц Томислав, уз напомену да му је чудно зашто се није трагало макар по наводима др Ивана Суботића, аутора чланка “О завери против живота краља Александра”.
За краљеве последње речи (“Чувајте ми Југославију”), принц Томислав на истом месту наводи да је то несумњиво била његова мисао, идеја водиља, али не верује да ју је у том тренутку изговорио. Причу о наводно последњим краљевим речима у Југославију је донео Богољуб Јефтић који је, како принц Томислав наводи, био у четвртом аутомобилу иза краљевог, а краљ је практично убијен на лицу места.
Из навода принца Томислава произилази да је Александар И био дубоко посвећен пословима обезбеђења нове државе у новонасталим околностима у Европи. Само тако се може објаснити поморски пут тешко болесног човека у далеку, али још увек важну пријатељску земљу и план да касније, док је време, посети и Лондон.
Kада је однос Александра И Kарађорђевића према личном здрављу и дужностима у питању, вреди се сетити његове операције на северу Албаније, приликом повлачења Српске војске. Он је са витешким презиром одбио идеју да буде евакуисан у Италију и одвојен од својих трупа које су још увек биле у тешком положају. Наложио је да се сложен хируршки захват изведе практично у теренским условима, у српској избегличкој маси.
Имајући све то у виду, чини се да је Александру И, ако у обзир узмемо сведочење његовог млађег сина, било прихватљивије да погине као војник, него да умре у постељи.
Разуме се, ово је публицистичко виђење постројених чињеница, а историчари би требало да баце више светла на болест и околности последњих месеци краља Александра И Kарађорђевића.
Бранко М. Жујовић, Недељник