Флор де ла Мар или у преводу на српски „Цвет мора“, је трговачки брод који је 1511. године потонуо заједно са највећим товаром блага које су Португалци икада превозили.
Карак 400 тона тежак је током укупно 9 година учествовао у бројним догађајима који су обележили славну прошлост португалске морнарице – све до потонућа.
Флор де ла Мар је направљен у Лисабону почетком XВИ века, за потребе дугих путовања до Индије. Ова рута је била околни пут, који је португалске морепловце водио од Лисабона око југа Африке све до Гое у Индији. Португалска армада је користила споменуту руту за превоз трупа, званичника, мисионара и колониста. Међутим, његова главна намена је била трговина и продаја зачина на европском тржишту, где су били веома цењени.
Због тога је овај понос ове флоте дугачак 36 метара, са посадом од око 500 морнара био добро брањен са 50 топова. Био је највећи карак до тада направљен, скоро двоструко већи од највећих који су учествовали на претходним путовањима до Индије, а имао је кратку али узбудљиву историју.
Далеке и опасне пустоловине
Цвет мора је на своје прво путовање кренуо 1502. године под командом Еставоа да Гаме – рођака чувеног Васка. Овом истраживачу се између осталог приписује и откриће архипелага Тринидада и Мартим Ваза који се налазе источно од обале модерног Бразила.
Приликом свог повратка током 1503. године, брод је наишао на немирне струје у Мозамбичком каналу – смештеном између Мозамбика и Мадагаскара. Натоварен обилном количином зачина која је обећавала добру зараду широм пијаца Европе, тешко га је било контролисати.
Како извори наводе брод је овом приликом претрпео озбиљно оштећење и био је приморан да се усидри код Мозамбика ради даље поправке. Тек крајем године безбедно је стигао у Лисабон. Али то није био последњи пут да се брод суочио са озбиљним проблемима приликом проласка кроз овај канал.
Своје следеће путовање започео две године касније под командом Жаоа де Нове као члан 7. португалско-индијске флоте која је превозила свог првог поткраља Франсиска де Алмеиду у Индију.
Овог пута брод је много дуже остао на поправци. Црна тачка на поморској мапи овог брода константно је изазивала проблеме посади и самом броду, али после дуготрајне поправке и исфрустрираног капетана који је месеце изгубио у лукама далеко од домовине, срећа му се коначно осмехнула 1507. године.
Том приликом брод је интегрисан у ескадрилу под командом Алфонса де Албукеркија који је приликом своје мисије наишао на заборављени брод. Под његовом командом, брод сачињава део групе која осваја градове Куријати, Хор Факну и Ормуз. Овај брод је у годинама под управом Албукеркија сведочио славним данима чувеног морепловца и једног од најбољих војсковођа тог периода.
Његова освајања Гое 1510. године су донела Португалу славу и превласт на трговачким путевима који су били велики извор зараде. Међутим, приликом освајања Малаке 1511. године долази до развоја догађаја који ће директно утицати на чињеницу да већи део његове посаде више никада неће видети Португал.
Освајање Малаке је натерало њеног последњег султана Махмуда Шаха да побегне преко Малајског полуострва у Паханг на источној обали, где је покушао да затражи кинеску помоћ. Међутим, до ње никада није дошло. Португалци са друге стране, благо које су украли из палате товаре на Флор де ла Мар и шаљу на двор краља Мануела И у Лисабон.
Последње путовање
Неки извори тврде да је брод носио поклон у знак захвалности краља Сијама Мануелу И, заједно са личним богатством Албукеркија. Међу товаром су била похрањена бројна блага која су отета приликом освајања. А неке процене говоре да је овај терет био највредније благо икада које је португалска морнарица превозила у својој дугој и богатој историји.
Док је пловио дуж суматранске државе Пасе у Малачком мореузу брод је захватила олуја која га је насукала и разбила о плићак. Током ове несреће већина посаде је нестала – око 400 њих – иако је сам Албукерки успео да преживи користећи импровизовани сплав који је направио.
Неколико извора говори о овом догађају, наводећи различите судбине блага. Највероватнија од њих тврди да су Португалци спасил део блага из плићака, што је потврђено и извештајем који је написао и сам Албукерки једном приликом.
Потрага за изгубљеним благом је током година изазвала бројне контраверзе, јер Португал, Индонезиа и Малезија – тврде да имају право на њега. Међутим, до сада ни једна од њих није била успешна, остављајући простора многим авантуристима да се укључе у потрагу за овим непроценљивим благом које и данас највероватније делом лежи закопано испор површине мора.
Извор: nationalgeographic.rs