Велики рат је започео у Београду, a у овом граду је и званично завршен 13. новембра 1918. године
режено мишљење у јавности је да је Велики рат почео у Сарајеву, убиством Аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге Софије, а то је био повод. Подразумева се да је Велики рат завршен у Кампијену, 11. новембра 1918. миром потписаним у железничком вагону. Али…
Након стотину година, многи су заборавили цео један месец лета 1914. године… Месец након убистава Франца Фердинанда, месец током кога се водила интензивна дипломатска преписка између тадашњих великих сила.
Као врхунац онога што је тада називано „јулском кризом”, уследио је чувени ултиматум Краљевини Србији од Аустроугарске монархије. Тај документ је, садржао немогуће услове које наша земља треба да испуни уколико жели да избегне објаву рата. Телеграм којим је објављен рат Србији није стигао дипломатским путем, већ регуларном телеграфском поштом – путујући од Беча до Пеште, од Пеште до Земуна и Београда и тек након тога до Крагујевца и Ниша где су већ били повучени српска војна команда и влада. Колико је овај начин објаве рата био необичан и бизаран, говори и то да је више од три сата испитивана аутентичност телеграма који је стигао у поподневним сатима 28. јула 1914. године.
Бранити главни град који се налази на самој граници са непријатељем од кога га дели једва 180 метара широка река Сава, била је готово немогућа мисија… Током спарног 28. јула 1914. године, малобројним браницима Београда неколико пута је са аустријских бродова стизала порука да мирно предају тврђаву и спусте српску заставу. У инат, на свакој кули старе тврђаве дизале су се нове српске заставе.
Негде након поноћи исте вечери, уследио је напад аустријских трупа, али је истог часа у ваздух одлетео и спој код првог стуба Савског моста кога су браниоци Београда раније, тог дана, минирали… Транспортни воз није ушао у град. Аустрија је напала свом силом.
У првом сукобу код старог железничког моста, тада једине копнене везе између Истока и Запада, пале су и прве жртве Великог рата. На српској страни је при првом удару, као добровољац, „одмах испод Сиротановићеве стругаре”, погинуо ученик Трговачке академије, Србин родом из околине Херцег Новог, Душан Ђоновић. О томе сведочи и кратак чланак са последње стране дневног листа „Политика”, од 21. јула (3. августа) 1914.
Са друге стране, судећи по ономе шта су Аустријанци написали на спомен-плочи на свом војничком гробљу, које се данас налази у оквиру београдског Новог гробља, „прву крв” са њихове стране је пролио пешадинац Иштван Балохи, из 68. пешадијске јединице „Јаз Кун”…
И ове две спомен-плоче подигнуте у истом граду, независно једна од друге, у огромном временском интервалу, недвосмислено говоре да је Велики рат почео у Београду, 28. јула 1914. године.
И поред тога што је Београд већ унапред стратешки био предат од српске Војне команде, и поред тога што су га Аустријанци унапред прогласили градом у који се само треба ушетати, Београд се бранио пуна четири месеца. Средином новембра 1914, далеко моћнији непријатељ га је заузео, али већ 4. децембра Београд је поново постао слободна српска престоница… У једном од сведочења из тог времена пише…
„Никада се није тако јуначки, тако дивно умирало за Београд. Борбе су некада имале моменте праве епске драме, пуне лепоте. Било је то беспримерено, свесно презирање смрти. Борио се занос, борила се младост. Љубав према Београду, као врховни принцип овог рата, ударила је свој печат на све. Сваки је борац пред очима имао отаџбину, али се у овим данима бранио Београд као такав, Београд ради Београда!”
Као што се мало говори о Београду као граду где је започео Велики рат, као и о првим жртвама рата, Душану Ђоновићу и Иштвану Балохију, тако се ретко помиње да је Велики рат и завршен у Београду.
Истина је да је у 11 часова, 11. новембра 1918 – једанаестог часа, једанаестог дана, једанаестог месеца – примирје ступило на снагу. Армије на западном фронту почеле су повлачење. Тако је тај дан у читавој Европи и проглашен Даном примирја. Канадски војник Џорџ Лоренс Прајс, традиционално се сматра последњом жртвом Првог светског рата: погодио га је немачки снајпериста и умро је у 10.58 часова 11. новембра 1918, два минута пре примирја.
Али, то би био западни фронт…
Тек два дана доцније, 13. новембра 1918. године Мађари, који су се одвојили од Аустријанаца, потписали су сепаратно примирје са Србијом. Потписали су га у Београду и то је последње примирје потписано у Првом рату! Тим документом је одређена северна линија српске државе која је више или мање и данас важећа.
„Београдско примирје” се званично зове Војна конвенција о примирју са Угарском, и за српску страну га је потписао Војвода Мишић, а као изасланик грофа Михала Кираљија тадашњег првог човека угарске владе, за Угарску министар спољних послова Бела Линдер. За савезнике је својим потписом гаранције пружио генерал Анри, опуномоћеник генерала Фраша д’Епереа… Примирје је потписано 13. новембра 1918. године у згради Управе фондова, згради данашњег Народног музеја у Београду, у 23 часа и 15 минута..
Тек сутрадан, 14. новембра српска војска је кренула ка северу, дубље у Војводину долазећи до линије која је регулисана „Београдским примирјем”… Чак до Печуја…
Изасланик грофа Кираљија, Бела Линдер који је потписао последње примирје Великог рата, 1921. године се из Пеште преселио у Београд… Ту се оженио и живео све до 15. априла 1962. године. У Београду, на Новом гробљу је и сахрањен.
Тако је линија крвавог круга састављена у Београду. Велики рат окончан је тамо где је и започет. Провиђење је хтело да се посмртни остаци првих жртава Великог рата, Душана Ђоновића и Иштвана Балохија, као и оних који су га коначно завршили, Беле Линдера и Војводе Мишића и данас, након 100 година, налазе на просторима Београда.
Спомен-плоча потписаном „Београдском примирју” је постављена у згради данашњег Народног музеја по завршетку Великог рата. Нажалост, по окупацији Београда 1941. године срушили су је Немци, а нове власти је никада нису вратиле. Било би лепо да се она обнови, као и да се обележи Дан београдског примирја