Зашто су као ретко која савремена нација прихватили да националну вододелницу вежу за припадност СПЦ и тако значајан део сопственог етничког корпуса сузе, па се сада по интернет форумима упињу да докажу како је Руђер Бошковић био Србин-римокатолик из Дубровника? Шта би са ставом Вука Стефановића Караџића да су Срби народ три вере?
У невеликој студији из 1836. године „Срби сви и свуда“, отац српске азбуке је заговарао тезу да је језик одредница националног идентитета и да осим православаца, постоје и Срби католици и Срби муслимани.
Ипак, у истој анализи Вук признаје да само они „закона грчкога“, односно православци, себе називају Србима или Србљима, а да то не чине они који се моле папи или Алаху, те да ће муслимани себе радије сматрати Турцима, „премда ни од стотине један не зна турски“.
Да ли је то због јаког утицаја Српске православне цркве која, након што је од Цариграда за 800.000 француских франака у злату 1920. године издејствовала садашњу организациону форму, почиње да инсистира на томе да Србин може бити само православац.
И док се ми питамо зашто Срби нису, попут Албанаца, прихватили да нацију могу чинити припадници три вере истог етничког порекла, они који Србима обавезно приписују хегемонизам кажу да би питање требало да буде обрнуто: зашто овдашњи муслимани неће да буду део српског националног корпуса?
Али, ни ту није цела истина јер има их који су јавно проговорили о свом српском етничком пореклу, упућени у породичну историју да су им преци у једном моменту с православља прешли на ислам, најчешће због привилегија.
Или, како је то забележио Вук, шпартајући по балканској ветрометини: „Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; не само што га неће прекорити пређашњом вером него ће га још свако радије помоћи него рођеног Турчина.“
Најпознатији је свакако Меша Селимовић. Културна чаршија је причала како је велики писац говорио да је и раније знао да је Србин, али да је 1941. године, кад почиње усташки покољ, знао и зашто је Србин.
„Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин… Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење“, написао је Селимовић у писму Српској академији наука и уметности.
Сличног породичног предања, режисер Емир Кустурица отишао је је и корак даље, па се крштењем у манастиру Савина, с крштеним именом Немања, вратио прадедовској вери.
– Моја породица је пореклом српска, православна. Мој отац је рођен као муслиман, али је, пре свега, био Србин. Моја мајка је такође из муслиманске породице.
Али, она се не идентификује ни с једном религијом. Верује у снагу љубави. Ја своју националност заснивам на свом језику.
То је раније био српскохрватски, данас је то српски. Ово национално културно наслеђе дефинише, дакле, мој идентитет. Али, ја се осећам такође и Црногорцем, јер менталитет брђана је близак мом – поверио се својевремено француском „Фигару“.
Зоран Крстић, професор црквеног права, каже да је поистовећивање вере и нације део турског наслеђа.
– Слобода вероисповести је предуслов сваке здраве религиозности. То подразумева да ако Срби по рођењу могу да буду агностици или атеисти, на шта смо навикли, могу исто тако својим слободним опредељењем да постану муслимани, будисти и слично.
Питање да ли су појединци или групе некада у историји насилно превођени у друге вере јесте питање греха и злочина тих других.
Оно што је за нас битно јесте то да безусловно поштујемо верска опредељења наших ближњих и онда кад се с том чињеницом не слажемо – сматра Крстић.
Историчари упозоравају да уколико се водимо тезом да су Срби искључиво православци, одрекли бисмо се и дела историје.
Чедомир Антић тако наводи податак да је више од 20.000 Срба католика живело је у Далмацији и Боки у 19. веку, највише у Дубровнику, Сплиту и Задру, а да је њихов утицај у друштву био је знатно већи од удела у укупном становништву.
А да су Немањићи остали католици?
Шта би било кад би било или контрафактуална занимација историчара поставља и питање каква би историја Срба и њихове државе била да је Стефан Немања остао веран Риму и папи јер је оснивач династије Немањића први пут крштен по римском обреду.
У компликованим политичким односима тадашњег средњовекованог периода, Немањићи су се окренули Византији, тада развијенијем делу подељеног римског царства, зацртавши српски усуд да занавек буду Исток Западу, а Запад Истоку.
ВестиНет