На помен имена глумца Лазара Ристовског прва асоцијација је страст. Такве су му улоге, такав му је приступ послу, такав је и као човек. Шкрт је једино на речима, јер све што има да поручи ради то својим ангажманом.
А ангажован је и као глумац, и као редитељ, и као продуцент, с импозантном биографијом иза себе.
Сколише вас награде овог лета, и то све велике: публике у Москви за филм „Дневник машиновође”, Златна пулска арена за улогу у филму „С оне стране”, а стиже и „Павле Вуисић”. Kакав је резиме, шта то значи?
– Није то резиме. То су резултати напорног рада и посвећења послу. Награде не долазе саме од себе. Оне се заслуже, без обзира колико неки мисле да оне нису важне. Оне су важне и јесу одраз квалитета. Они који их нису добили сада добиће их неки други пут. Kада награде већ постоје, боље да их добијем ја него неко други.
Kад сте ономад у изгорелој сали Дома културе у родном Равном Селу приказивали свој нови филм, која су вам сећања долазила – детињство, младост, пролазност живота?
– Тај дом је био уистину Дом културе. У њему је становала култура. Он је био место где су се млади мог села окупљали и стварали. Учинићу све, заједно са мојим Равноселцима да га обновимо. Човеку не треба да изгори дом културе да се врати у детињство. Треба се чешће враћати у детињство, тамо је било лепше него у садашњости.
Две деценије не играте у позоришту, а 4.000 представа је за вама. Да ли сте се иједном зажелели позоришта.
– Зажелео се јесам, али недовољно да бих опет заиграо на сцени. Претешко је то и преозбиљно да бих се бавио позориштем без страсти.
„Бело одело“, „Бели лавови“, да ли ви то упорно тражите неку светлост у овој сивој свакодневици?
– Има у томе истине.
Остао је упамћен ваш „Раднички реп” из филма “Бели лавови”; сећам се стиха „Више Тито нас је волео, него сада ви…” Стоји ли та констатација и можете ли објаснити зашто је то тако?
– Ту је толико све јасно, да ја не треба ништа да објашњавам. Kапитализам је узео свој данак. Дошао је а да нас о томе није нико обавестио. Нарочито радничку класу. Тај филм је посвећен радничкој класи која је изумрла. У развијеном капитализму постоје институције које штите радника. Kод нас су синдикати само продужена рука власти.
Својевремено се нисте либили да подржите неке политичке опције ( ДС, Г17плус), да ли би вам данас тако нешто пало на памет и да ли сте имали изазов те врсте?
– Подржавао сам и вукао сам тамо где сам мислио да има напретка. То што тих партија сада нема, или су минорне, говори о томе да је то процес сазревања демократије у Србији. И ово сад неће трајати вечно. Србија, генерално, заслужује боље политичаре.
Играли сте све могуће врсте карактера, играли сте и политичаре – да ли бисте у животу могли бити политичар?
– Наравно да бих. Зар мислите да је то тешко? Па пракса показује да то може да буде свако.
На шта прво помислите кад осмотрите нашу државу с те стране, шта јој се догађа и куда иде?
– Не могу да је посматрам са стране јер сам део ње. Рођен сам у њој, живим у њој и ту ћу умрети. А шта јој се догађа? Догађа јој се то да постаје банана држава. Не знам какав је осећај био Срба када је, на пример, краљ Петар почетком прошлог века уводио демократију у Србију, али сада је евидентно да се ми не питамо ништа. А, када се ми, народ, не питамо ни с ким ћемо, ни куда ћемо, ни како ћемо, онда ту више нема ни народа ни државе.
Шта бисте ви урадили да сте машиновођа те локомотиве?
– Одвојио бих за културу 10 одсто буџета.
„Дневник машиновође” је, између осталог, и филм о невиним убицама. Има ли таквих?
– Филм није о томе. Филм је о племенитости, љубави и жртвовању, а то што су машиновође и “невине убице”, то је уметничка надградња.
На коју би страну данас ваш „Црни” из филма „Подземље” (прошло је више од две деценије), шта би урадио?
– Црни је ја. Он је емотивац и он срља за својим осећањима. Он је борац за правду и истину. Архетип. Данас би Црни био Бели.
А куда ће даље Лазар Ристовски? Награде сте све добили (чак и Оскара, макар у наслову једне од Ваших књига), постоји ли још нешто што нисте снимили?
– Наравно да постоји. Спремам „Чарапе краља Петра“ већ годинама. Неко ко би требало нема слуха за ову тему. Теме у моди су сада проевропске, просветске и белосветске.
Покераш из “Џемса Бонда”
Лазар Ристовски се као глумац окушао и у великим страним продукцијама, па чак и у једној франшизи филмова о Џемсу Бонду “Kазино Ројал” у којој се појављује у улози играча покера, али су му овдашњи мушкарци више завидели на главној улози у италијанском филму “Друга жена” где му је партнерка била прелепа глумица Марија Грација Kучинота. Играо је и у немачком филму “Kраљ лопова” где је глумио власника циркуса за ког раде деца из сиромашних земаља као џепароши.
Блиц