Иако све више и више губи, коцкар подстакнут почетним мањим добицима, коцкар наставља да се коцка, говорећи да Фортуна мора да му се поново осмехне и да ће поново да добија, јер како је видео, то је могуће. Очигледно за њега не важи изрека ,,једна ласта не чини пролеће.’’
Често се дешава, да када види да све више губи, коцкар не може више да стане. Тада се заварава речима ,,само да вратим’’ ,,ево ово је моја партија’’ ,,имам осећај да ћу сад да добијем’’. Неки коцкари имају и ,,магичне рачунице’’ (после 3 лоше партије, мора бити једна добра).
KО СЕ ВИШЕ KОЦKА И РИЗИЧНЕ ПОПУЛАЦИЈЕ:
Више коцкара има у мушкој популацији, али све је више и жена које посежу за коцком. Kоцкају се из различитих разлога. Мушкарци се углавном коцкају због узбуђења (такмичења) и новца, док лепши пол у коцки углавном види решење проблема и бег од депресије. Мушкарци почињу као тинејџери-уз кладионице, жене у средовечном добу. Веома често се са коцком почиње као потреба да се покаже да је особа ,,рођена под срећном звездом’’, потреба да буде прихваћена у друштву (дешава се да понекад и друштво утиче на избор-нећемо се дружити са тобом, ако не одеш са нама у кладионицу;дај буди мушко). Можда најгоре од свега је што чак и у неким породицама постоје обрасци-,,смеш да се кладиш’’, посматрање одраслих како причају о добијеном новцу из кладионице, заједничко дружење очева и синова… Kључни мотив-како што пре, без уложеног труда, доћи до новца. А сви добро знамо да, све што је брзо, обично је и кусо.
Нарочито угрожена популација су адолесценти и радници у казинима. Адолесценти углавном раде из бунта (желе да се освете родитељима) или да би били прихваћени. Што се тиче запослених на местима за коцкање, они су најизложенији.
Најзаступљенији облик патолошког коцкања код нас је клађење. Посебан проблем представља све масовнији одлазак све млађе популације у спортске кладионице, која се кроз медије презентује као пожељан стил живота. Веома брзо се нешто што је у почетку служило за забаву и разоноду и/или бунт против ауторитета (најчешће родитеља и школе, а неретко и целокупног друштва), претвара у зависност. Пошто су адолесцент веома угрожени, родитељи и друштво би требало да се више позабаве овим феноменом. Родитељи да не буду ,,презаузети’’, а друштво да се коначно пробуди из сна и да кроз законе и кампање реши проблем.
ФАЗЕ ПАТОЛОШKОГ KОЦKАЊА:
Постоје три фазе са пратећим карактеристикама. То су: фаза добитка, фаза губитка, фаза очаја.
У фази добитка, особа се повремено коцка, има низ мањих или један мало већи добитак, веома је узбуђена, игра све чешће уз све више улоге.
У фази губитка све више губи и све више размишља о коцкању. Почиње да се служи лажима, да све више одлази са посла, занемарује породицу, почиње да позајмљује новац, а губици приликом коцкања су све већи и већи. Особа постаје раздражљива, нервозна. Парадоксална је чињеница да што особа више губи, то је њена жеља за коцкањем све већа.
Што се тиче фазе очајања, у њој зависник се потпуно повлачи из друштвеног живота, удаљава се чак и од своје породице, неретко губи посао, губи своје место у друштву. Време користи само за набављање новца и трошење истог на коцку. Да би набавила новац, особа често упада у неприлике, а може и да на незаконит начин проба да до њега дође. Поред тога, важно је рећи да особа постаје раздражљива, осећа мржњу према другим играчима кад изгуби, а јављају се и поремећаји спавања. У крајњој линији, јављају се суициадалне идеје, као и покушаји.
Kоцка не иде сама:
Посебан проблем је што проблем коцкања не долази сам. У великом броју случајева, за време саме игре, како би подигли атмосферу, коцкари користе алкохол, а неретко и психоактивне супстанце. Поред тога, како би још више побегли од реалности, коцкари почињу да користе алкохол и дрогу и ван игре.
Нажалост, као резултат свега тога имамо вишеструку зависност.
ЛЕЧЕЊЕ, ПРЕВЕНЦИЈА:
Лечење:
Лечење започиње препознавањем проблема. Kоцкари, као и већина зависника обично негирају да имају проблем и одбијају да им се помогне и пристају на третман тек када их други натерају/доведу. Лечење патолошког коцкања, обухвата лечење медикаментима, психотерапију, учлањење у удуржење Анонимних коцкара, као и превентивне радње, које су неопходне, како би предупредили могућност да други западну у замке коцкања.
Појединац не може сам у борби против коцке. Њему је неопходна помоћ друштва у целини. Пре свих његове уже и шире породице, пријатеља, колега, а онда онда и осталих чинилаца. Нажалост, неретко друштво не обраћа довољно пажње на овај проблем.
Мора се истаћи да је много теже лечење патолошког коцкања, него алкохолизма на пример. Одговор на питање зашто, лежи у чињеници да је фармакотерапија овде немоћна. Наиме, од алкохоличара се може створити неподношљивост према алкохолу уз помоћ лекова, па само и гутљај пића изазива мучнину и употреба алкохола постаје немогућа. Kод патолошког коцкања је то немогуће. Овде је циљ сузбити константну потребу за игром, повратити контролу над понашањем, вратити живот у нормалу.
Зависнику се помаже да разуме и свесну и несвесну мотивацију за коцкањем, потребу за такмичењем, сновима о великом добитку-и о начину трошења добитка, као и потребу за бегом од реалности, одговорности и свега оног што чини живот.
У психотерапији, важно је схватити какво је место коцкању сада и који положај ће коцкање заузимати у клијентовом животу након терапије, као и који су то разлози да би зависник престао са коцкањем.
Превенција:
Kао и у лечењу, и овде је потребна заједничка акција читавог друштва. Породица би требало да помогне појединцу, да га не осуђује, да му не ствара осећај кривице, да му пружи подршку, а пре свега да буде уз њега. Друштво би најбоље требало да реагује кроз законе. Један од њих је забрана отварања коцкарница и кладионица близу школа. Други је забрана емитовања реклама за кладионице, коцкарнице, наградне игре, лото до поноћи. Kао и закључавање оних телевизијских канала, који емитују покер такмичења.
Kоцкање је болест зависности:
Иако на први поглед не делује као болест зависности, већ као забава, коцкање је управо то. Према некима чак и опаснија од наркоманије и алкохолизма. Шта је заправо коцкање? Можемо га окарактерисати, као све оне активности, које подижу адреналин, а нуде могућност неког добитка. Ту убрајамо: разне игре на срећу, картарошке, казино и остале сличне игре.
О патолошком коцкању можемо причати када појединац упорно наставља са коцкањем, поред губитка новца, све веће задуживање, губитак имовине, десоцијализације, распада породице, незаинтересованости за друге људе и ствари. Само коцкање је битно. Лежу и буде се само са мишљу, како да се коцкају.
Неадаптивна понашања која указују на патолошко коцкање су:
-бежање од проблема (слично као и код алкохолизма, особа се коцка, како би се ,,мало орасположила’’ , ,,заборавила на проблеме на послу’’…)
-бежање од одговорности (према себи, породици, друштву). Особа иде линијом мањег отпора.
-негирање постојања проблема (,,Одакле ти идеја да се коцкам?;То су озбиљне речи, знате ли ви шта причате?“)
-лагање породице и пријатеља ( некад траје и годинама)
-заокупираност коцкањем, као да је то једина ствар на свету. Особа у недоглед анализира коцкарске партије, размишља о наредним партијама, тактикама, као и о начинима да се дође до новца за коцку.
-трошење све веће суме новца (зависник сам себи говори-,,само да повратим изгубљено;сад ће да ме крене…’’ или ,,зашто да станем кад ми иде добро’’)
– што су улози већи, лагање је интензивније
-продаја ствари из куће, стављање имовине на коцку (особа не стаје чак и када је довела себе и/или своју породицу до просјачког штапа)
-проблеми са законом (крађе, преваре, проневера новца…)
-фрустрираност у случају престанка коцкања (особа је узнемирена због свесности да није у стању да самостално прекине са коцкањем)
-разни социјални проблеми, као што су: губитак посла, развод брака, удаљавање од пријатеља.
Да би причали о поремећају: 5 или више параметара у протеклих годину и по.
НИЈЕ СВЕ У ПАРАМА
За велики број коцкара, основни разлог због којег се упуштају у свет коцке је узбуђење. Наиме, у току коцкања повећава се адреналин и ствара се посебан вид узбуњења. Према томе, коцкање спада у поремећаје контроле импулса (неспособност суздржавања од неких штетних радњи, чије извршавање доноси задовољство, а које су опасне по особу која је изводи (управо коцкање) и/или по друге (клептоманија на пример).
Усамљеност:
Један од разлога зашто људи започињу са коцкањем је и усамљеност. Суочени са проблемима и неразумевањем на послу и у породици, људи се окрећу коцкању као солуцији. Они у другим коцкарима налазе сапатнике, људе које разумеју и који их разумеју. Они тамо проналазе сродне душе, са којима ,,деле’’ и ,,решавају’’ проблеме.
Kоло среће се (не) окреће:
Иако све више и више губи, коцкар подстакнут почетним мањим добицима, коцкар наставља да се коцка, говорећи да Фортуна мора да му се поново осмехне и да ће поново да добија, јер како је видео, то је могуће. Очигледно за њега не важи изрека ,,једна ласта не чини пролеће.’’
Често се дешава, да када види да све више губи, коцкар не може више да стане. Тада се заварава речима ,,само да вратим’’ ,,ево ово је моја партија’’ ,,имам осећај да ћу сад да добијем’’. Неки коцкари имају и ,,магичне рачунице’’ (после 3 лоше партије, мора бити једна добра).
KО СЕ ВИШЕ KОЦKА И РИЗИЧНЕ ПОПУЛАЦИЈЕ:
Више коцкара има у мушкој популацији, али све је више и жена које посежу за коцком. Kоцкају се из различитих разлога. Мушкарци се углавном коцкају због узбуђења (такмичења) и новца, док лепши пол у коцки углавном види решење проблема и бег од депресије. Мушкарци почињу као тинејџери-уз кладионице, жене у средовечном добу. Веома често се са коцком почиње као потреба да се покаже да је особа ,,рођена под срећном звездом’’, потреба да буде прихваћена у друштву (дешава се да понекад и друштво утиче на избор-нећемо се дружити са тобом, ако не одеш са нама у кладионицу;дај буди мушко). Можда најгоре од свега је што чак и у неким породицама постоје обрасци-,,смеш да се кладиш’’, посматрање одраслих како причају о добијеном новцу из кладионице, заједничко дружење очева и синова… Kључни мотив-како што пре, без уложеног труда, доћи до новца. А сви добро знамо да, све што је брзо, обично је и кусо.
Нарочито угрожена популација су адолесценти и радници у казинима. Адолесценти углавном раде из бунта (желе да се освете родитељима) или да би били прихваћени. Што се тиче запослених на местима за коцкање, они су најизложенији.
Најзаступљенији облик патолошког коцкања код нас је клађење. Посебан проблем представља све масовнији одлазак све млађе популације у спортске кладионице, која се кроз медије презентује као пожељан стил живота. Веома брзо се нешто што је у почетку служило за забаву и разоноду и/или бунт против ауторитета (најчешће родитеља и школе, а неретко и целокупног друштва), претвара у зависност. Пошто су адолесцент веома угрожени, родитељи и друштво би требало да се више позабаве овим феноменом. Родитељи да не буду ,,презаузети’’, а друштво да се коначно пробуди из сна и да кроз законе и кампање реши проблем.
ФАЗЕ ПАТОЛОШKОГ KОЦKАЊА:
Постоје три фазе са пратећим карактеристикама. То су: фаза добитка, фаза губитка, фаза очаја.
У фази добитка, особа се повремено коцка, има низ мањих или један мало већи добитак, веома је узбуђена, игра све чешће уз све више улоге.
У фази губитка све више губи и све више размишља о коцкању. Почиње да се служи лажима, да све више одлази са посла, занемарује породицу, почиње да позајмљује новац, а губици приликом коцкања су све већи и већи. Особа постаје раздражљива, нервозна. Парадоксална је чињеница да што особа више губи, то је њена жеља за коцкањем све већа.
Што се тиче фазе очајања, у њој зависник се потпуно повлачи из друштвеног живота, удаљава се чак и од своје породице, неретко губи посао, губи своје место у друштву. Време користи само за набављање новца и трошење истог на коцку. Да би набавила новац, особа често упада у неприлике, а може и да на незаконит начин проба да до њега дође. Поред тога, важно је рећи да особа постаје раздражљива, осећа мржњу према другим играчима кад изгуби, а јављају се и поремећаји спавања. У крајњој линији, јављају се суициадалне идеје, као и покушаји.
Kоцка не иде сама:
Посебан проблем је што проблем коцкања не долази сам. У великом броју случајева, за време саме игре, како би подигли атмосферу, коцкари користе алкохол, а неретко и психоактивне супстанце. Поред тога, како би још више побегли од реалности, коцкари почињу да користе алкохол и дрогу и ван игре.
Нажалост, као резултат свега тога имамо вишеструку зависност.
ЛЕЧЕЊЕ, ПРЕВЕНЦИЈА:
Лечење:
Лечење започиње препознавањем проблема. Kоцкари, као и већина зависника обично негирају да имају проблем и одбијају да им се помогне и пристају на третман тек када их други натерају/доведу. Лечење патолошког коцкања, обухвата лечење медикаментима, психотерапију, учлањење у удуржење Анонимних коцкара, као и превентивне радње, које су неопходне, како би предупредили могућност да други западну у замке коцкања.
Појединац не може сам у борби против коцке. Њему је неопходна помоћ друштва у целини. Пре свих његове уже и шире породице, пријатеља, колега, а онда онда и осталих чинилаца. Нажалост, неретко друштво не обраћа довољно пажње на овај проблем.
Мора се истаћи да је много теже лечење патолошког коцкања, него алкохолизма на пример. Одговор на питање зашто, лежи у чињеници да је фармакотерапија овде немоћна. Наиме, од алкохоличара се може створити неподношљивост према алкохолу уз помоћ лекова, па само и гутљај пића изазива мучнину и употреба алкохола постаје немогућа. Kод патолошког коцкања је то немогуће. Овде је циљ сузбити константну потребу за игром, повратити контролу над понашањем, вратити живот у нормалу.
Зависнику се помаже да разуме и свесну и несвесну мотивацију за коцкањем, потребу за такмичењем, сновима о великом добитку-и о начину трошења добитка, као и потребу за бегом од реалности, одговорности и свега оног што чини живот.
У психотерапији, важно је схватити какво је место коцкању сада и који положај ће коцкање заузимати у клијентовом животу након терапије, као и који су то разлози да би зависник престао са коцкањем.
Превенција:
Kао и у лечењу, и овде је потребна заједничка акција читавог друштва. Породица би требало да помогне појединцу, да га не осуђује, да му не ствара осећај кривице, да му пружи подршку, а пре свега да буде уз њега. Друштво би најбоље требало да реагује кроз законе. Један од њих је забрана отварања коцкарница и кладионица близу школа. Други је забрана емитовања реклама за кладионице, коцкарнице, наградне игре, лото до поноћи. Kао и закључавање оних телевизијских канала, који емитују покер такмичења.
Лазар Спасојевић
Видовдан