Човек који не води борбу у себи и са собом неминовно постаје насилник према другима сматрајући да је то једини могући начин његовог остварења. Човек све у животу подређује потреби да се „брани“ јер је угрожен
Готово свакодневно читамо, слушамо и гледамо трагичне вести о бесмисленим злочинима човека над човеком. Различито реагујемо – од брзоплетих пресуда до саможиве незаинтересованости. Већина нас самоуверено тврди да никад не би тако нешто учинила и да се тако нешто не може нама догодити. Умесније би било да свако много више промишља себе и своје унутрашње биће где се таложе сви наши страхови и неизвесности. Унутрашња празнина, страх и несигурност у нама покрећу себичност због које постајемо лаковерни следбеници људи и идеја.
Човек који не води борбу у себи и са собом неминовно постаје насилник према другима сматрајући да је то једини могући начин његовог остварења. Немајући храбрости да се супротстави себи, такав човек умишља да га други угрожавају и да он мора да се од њих брани. Не увиђа како све више постаје несигуран негујући у себи истовремено кукавичлук и себичност.
Све у свом животу подређује потреби да се „брани“ сматрајући да га сви око њега угрожавају. Не види колико сам себе рашчовечује. Сам себи даје улогу жртве и судије да би на крају постао џелат. Такви појединци осећају се „сигурно“ само кад имају скривени арсенал наоружања.
Зар не видимо трагику поступака себичних кукавица у Паризу, Берлину, Анкари, Житишту, околини Краљева? Није мало оних који мисле да је решење лежи у наоружавању. Управо то је кобно јер човек тако све више губи веру у другог човека сматрајући да је „сигуран“ само ако има оружје надохват руке.
Истина је да је људски живот у наше време јефтин за појединце, али шта ми чинимо ако пристајемо да будемо неко ко умишља да може сам за себе и по свом нахођењу да се одбрани? Није ли то деструктивно понашање којим негирамо смисао заједнице у којој постоје одговорне службе? Јесте! Због тога би требало да сваки појединац одговорно поступа и преда надлежним органима оно што доживљава као средство одбране у стању свађе са другима. Поступајући тако човек постаје храбрији јер је спреман да верује да постоји систем који би требало да и сам изграђује у себи и заједно са другима. То ће допринети отварању човека за човека и због тога нико не би требало да такав поступак проглашава слабошћу јер то је чин храброг човека који верује другима.
Човек који скрива оружје за „не дај Боже“ много ризикује. Најмањи ризик је да ће бити откривен и оптужен. Сигурно је да би већина оних који су починили злочинства после свега изјавили да би било боље да им је неко одузео оружје пре недела. Код неких је због тога што је у њима прорадила савест, а код неких страх при суочењу са казном. Тешко је пратити покајни процес човека после оваквих недела. Оно што је важно у свему овоме тиче се споја себичности и кукавичлука под чијим теретом су поступили људи који су нељудским насиљем одузели животе другима.
Давно је Ловћенски тајновидац записао: „Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом!“ Али, ко још о томе размишља? Бесмислено је бавити се анализом поступака других, има ко се тиме бави и сваки одговоран човек не би требало да дангуби ако не може да допринесе бољитку. Уместо тога боље је бавити се собом и из искуства оних који су скупљали оружје оптерећени идејом „злу не требало“ не увиђајући да је сваки њихов дан живота у таквом стању био угрожен од њих самих. Умишљајући да су „јаки“, а немајући притом храброст да се суоче са собом и себи кажу „не“ подлегли су мржњи коју нису препознали у стању немоћног кукавичлука. Свеједно је да ли се ради о личном обрачуну, „образу предака“, „достојанству племена“, идеолошкој или религијској лојалности, ради се о кукавичком насиљу самопораженог човека. Такав човек је најпре убио човека у себи, умро је у страху од другога и мржњи према другоме, и тако немоћан потегао обарач или активирао бомбу или неку другу направу.
Важно је да се све службе и институције баве развијањем културе дијалога и културе различитости тако што ће неговати активну толеранцију сталним додавањем нових путева приближавања људи.
Забрињавајуће је што и деца своје несугласице решавају насиљем а не разговором. Неодговорност одраслих томе доприноси. Јеванђелску идеју да „јачи“ служе „слабијима“ могуће је прихватити, само је потребно много напора. Потребна нам је и култура конфликта где је успех и кад се закључи: „Слажемо се да се не слажемо!“
Вечерње новости