Само дан након што је више хиљада младих у Београду блокирало централне градске улице незадовољни изборним резултатима, пламен се проширио на готово сваки крај Србије. Окупљања су у исто време заказали у више од двадесет градова – од Суботице преко Зрењанина, Сремске Митровице, Шапца, Крагујевца, Краљева, Новог Пазара, све до Ниша и Врања.
У Суботици су осим „рушења диктатуре“ тражили и поштовање права ЛГБТ заједнице, а у Нишу да се истраже лажни докторати. У Зрењанину су протестовали и против постављања сплава на језеру, док су у Новом Пазару подсетили на наводне неправилности које су се током избора догодиле на бирачким местима у том граду.
Да ће окупљања бити и како су она протекла, међутим, могли су да знају само они који се налазе на друштвеним мрежама, јер у медијима о томе једва да је било ко говорио. Протести на централним градским трговима за локалне медије углавном нису били вест, без обзира на то колико је људи те протесте подржавало.
Камере присутне, извештаја нема
Један човек у колицима с кутијом на глави на којој пише „Доле Сремска телевизија“ – тако је протест почео у Руми. Касније му се придружило неколико десетина грађана. „Код нас је све окренуто наопачке од оног што би требало. Протест се намерно десио на Велики петак да би симболизовао патњу овог народа“, прича организатор Миле Савић.
Велики број Румљана, међутим, не зна ни да се протест догодио. „Како и да знам? Где то да видим“, каже један старији Румљанин. Друга госпођа нас убеђује да тога и није било. „Чула сам да је у Митровици било нешто, није се код нас нико организовао“, тврди она. Трећа група се спори у вези с тим колико је људи заиста било. Поуздане информације, међутим, могу да чују само од очевидаца, јер ниједан локални медиј није најавио нити извештавао с протеста, иако су, тврди Савић, сви били обавештени, а скуп пријављен и полицији.
Готово пресликана ситуација је и у осталим градовима, кажу нам из Новог Пазара, Пожаревца и Сремске Митровице. Чиме су грађани незадовољни локална јавност зна тек у Нишу, Суботици и Сомбору, пре свега захваљујући онлајн медијима попут Јужних вест или Маглочистача.
„Прилично је дезорганизовано, али се труде да увек пошаљу неку поруку и имају неки говор. Првих дана је било око 1.000 људи“, прича за Дојче Веле уредница Маглочистача Наталија Јаковљевић. „Један до два медија увек пропрате те догађаје. Остали локални медији нису заинтересовани нити извештавају о томе. Неки су првих дана пренели фотографије и ту се цела прича завршава“, каже Јаковљевић.
Толико је – словом и бројем – медија и у Нишу који протестима посвећују пажњу, иако су окупљања тамо масовнија и организованија. „Остале колеге долазе с микрофонима, али не јављају шта се догодило“, прича за ДВ уредник Јужних вести Предраг Благојевић. „Препознајем их и видим на протестима с камером и микрофоном у руци. Ми имамо четири локалне телевизије и ту су једне дневне новине. Ја све те новинаре видим на протестима, али сам из разговора с другим колегама сазнао да њихових извештаја нема на локалним телевизијама. Баш смо пре неке вечери разговарали о томе зашто су онда те камере на протестима и дошли смо до закључка да чекају да се деси нешто што би њима било занимљиво“, објашњава Благојевић.
На ивици опстанка
Слика о локалним протестима у медијима, слика је о стању у самим медијима. Њихов положај никада није био тежи, многи су на ивици опстанка, док су други, каже новинарка Маја Леђенац, након спроведене приватизације постали још јаче пропагандно средство у рукама политичара. „Тренутна политичка ситуација на локалу може много да утиче на филтрирање информација, а важно је подсетити да су управо политичари и куповали локалне медијске куће како би информисали грађане о ономе о чему они мисле да треба, а не поштујући јавни интерес“, објашњава за ДВ Маја Леђенац, која се бави истраживањем финансирања локалних медија.
Они који нису запали у руке моћника, јесу у финансијске проблеме. У Крагујевцу зато новинари себе називају волонтерима. „Девастирани локални медији неретко имају толико велике новчане проблеме да просто нису способни и немају капацитета да се баве основним информисањем, а камоли да се баве националним темама, да не говоримо тек о аналитици или истраживачком новинарству“, прича Леђенац.
То би, барем према закону, локална самоуправа делом могла да реши финансирањем јавног интереса кроз јавне конкурсе. Међутим, проценат који се издваја за финансирање медија из локалних буџета у већини локалних самоуправа једва да прелази један одсто, иако је препорука медијске коалиције два процента од укупног буџета. А ту није крај проблемима. Према истраживању представљеном у Белој књизи о конкурсном суфинансирању, чак 42 локалне самоуправе у претходном циклусу нису уопште ни расписале конкурс, док су у седамдесет одсто расписаних конкурса уочене бројне неправилности. Тако новац намењен финансирању јавног интереса завршава на рачунима оних медија који су наклоњени локалним властима.
Грађанско новинарство
Улогу локалних медија само су делимично надоместили они са националном покривеношћу, и то у зависности од дописничког потенцијала. О томе шта се с протестима догађа ван Новог Сада, Београда и Ниша, грађани могу да сазнају из свега неколико медија, иако неки од њих редовно одлазе на терене. „Радио-телевизија Војводине је, на пример, била једном или два пута, а Блиц је сваки пут присутан, али им није сваки текст објављен“, прича Наталија Јаковљевић из Суботице.
Лист Данас зато је упутио позив грађанима да они сами шаљу информације, и за протесте издвојио једну страну у којој дају преглед стања у локалним срединама. „На овај корак смо се одлучили на основу великог броја порука које смо добијали претходних дана од читалаца са питањем зашто немамо вести о протестима из њиховог места. Тренутно нисмо у ситуацији да читаоцима обећамо неке надокнаде за оно што нам пошаљу, али ћемо свакако највредније наградити поклонима“, наводи се у позиву лист Данас.
Главни и одговорни уредник Драгољуб Петровић за ДВ каже да су се људи одазвали позиву, али су протести у мањим срединама убрзо замрли. „Имамо мало дописника – укупно четири или пет, а с обзиром на то да су се протести у почетку дешавали по разним местима у Србији, одакле није било никаквих информација, онда смо апеловали преко друштвених мрежа да се јаве људи, не само новинари, који би могли да нам пошаљу слику или информацију какав је протест у неком мањем граду. И даље апелујемо да нам шаљу информације из својих средина о томе шта се тамо дешава, посебно на политичком плану“, додаје Петровић.
За то време, Коалиција новинарских и медијских удружења подсећа новинаре на то да је аутоцензура „опасна ментална манипулација чије су последице по професију и друштво далекосежније и опасније од цензуре“ и захтева од новинара и медија, а посебно јавних медијских сервиса, да се „приведу професији и тачно, објективно, потпуно и благовремено извештавају о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије“. До успаваних, чини се, тај апел и даље није стигао.
Сања Кјаљић, Дојче Веле