Десетине атора-социолога, филозофа, психолога, теолога, током последњих година, написали су озбиљне, критичке анализе о ријалити програмима, упозоравајући на њихове штетне последице по друштво. Потписиване су петиције којима се тражи укидање ових програма, чак су и организовани протести против њих. И све то није имало никаквог ефекта. Аутори који производе ове програме, преносећи их преко телевизија са националном фреквенцијом, нису одустали од свог “посла“.
У мноштву теза помоћу којих бране место ових програма у медијском систему Србије, три тезе су кључне. Прва: ријалити програми су огледало Србије, рефлексија њених кључних карактеристика које се артикулишу у: 1. психолошким профилима учесника ријалитија; 2. у моделу односа, комуникационих, емоционалних, социјалних међу учесницима; 3. у обрасцу понашања учесника; 4. у вредносном систему својственом учесницима итд. . Друга теза: ријалити програми део су глобалне културе, приказују се у “целом свету“, а њихово присуство у медијском систему Србије доказ је да је српска култура постала део глобалне културе и савременог света. Трећа теза: ријалити програми имају бројну публику и велику гледаност. Бројност публике и висока гледаност ријалитија наводно је доказ да медији, који их приказују, само излазе у сусрет тој публици, њеним културним укусима, културним потребама, социјалним, културолошким и социјално-психолошким својствима.
Првој тези, по којој ријалити програми представљају огледало Србије у којем српско друштво има прилику да види своје право лице, могуће је супроставити мишљење, које преовладава међу културолозима и теоретичарима медија, по којем ријалити програми представљају механизам посредством којег се не рефлектује, него напротив конструише слика о друштву. Произведена слика посредована медијима до масовне публике представља се као стварност и постаје фактор који утиче на свест, понашање, емоције гледалаца итд. Циљ ових сложених конструкција, манипулација и утицаја је вредносна делегитимизација друштва. Нешто што је, судећи по конструисаној слици друштва, са свих аспеката толико безвредно, нема никаквог легитимитета да захтева праведнију дистрибуцију капитала,праведније, социјално и политички стабилније друштво. Истовремено, помоћу медија конструишући представу о друштву, постојећа партократска класа удружена с крупним капиталом, индиректно, пребацује одговорност са себе на оне којима управља, и чији профил наводно рефлектује у “Фармама“, “Паровима“, “Задругама“..
Другој тези, по којој су ријалити програми доказ интегрисаности српске културе у глобаној медијској култури као и доказ прилагођавања Србије савременом свету, могуће је супроставити чињенице које говоре сасвим супротно. Није тачно да се ријалити програми приказују у свим земљама света. Напротив, већи део земаља у свету их не емитује, а у оних 40% земаља у свету у којима се приказују, постоје одређена правила којима се њихово приказивање регулише.
Трећа теза, којом се приказивање ријалитија оправдава високом гледаношћу,такође, није разлог да се настави са приказивањем ових програма на телевизијама са националном фреквенцијом. Бројност гледалаца ријалитија, заиста говори о томе да у Србији постоји део друштва који није критичан према насиљу, агресивности, провинцијализму приказаних у овим програмима, и који чак те садржаје интериоризује у своју свест, имитира их и подражава. (Кад је реч о структури гледалаца ријалитија, Ипсос је 2017. године истражио њихову публику (2000 испитаника), и по том истраживању редовни гледаоци ових програма су 60% жене, 50% старији од 50 година, 67% су пензионери, домаћице и незапослени, 50% гледаоца су са основном школом или без ње, итд., ), Но, друштвено огдоворни медији овај део друштва не би требало да искориштава, претварајући их у редовну публику садржаја које карактерише насиље, вулгарност, баналност, провинцијализам, итд.
Ријалити програмима у Србији тенденциозно се конструише представа о српском друштву, врши се утицај на ментално стање, емоције, поглед на свет, вредносни систем, подстичу се агресивност, малограђанска култура, како би се, у крајњем исходу, репродуковали постојећи социјални односи и друштвена ситуација чије су карактеристике висока незапосленост, оштре социјалне неједнакости, исељавање становништва, постојање непромењиве партократске класе, неправедна дистрибуција капитала, итд..
Имајући у виду садржај ријалити програма, као и озбиљне последице које они имају по друштво, Србија треба још једном да размисли о укидању ових програма, или њиховом регулисању да би се неутралисали ефекте које они производе.
Лорна Штрбац, Политика