Без гневних грађана не би било напретка, ни социјалне сигурности, ни праведно плаћених послова, и још увек бисмо живели у времену кметова и средњовековне властеле. Али, истовремено, управо епидемија друштвеног гнева сејала је по Француској револуционарни терор одрубљених глава и, у наше време, довела до бруталне регресије као што је Брегзит у Великој Британији
Немачки новинар Шпигла Дирк Kурбјувајт пре неколико година измислио је реч Wутбüргер, што значи „гневни грађанин“, а у јутрошњем Њујорк тајмсу – 25. октобра – Јохен Битнер објављује занимљив есеј у којем тврди да гнев који у одређеним околностима покреће широке секторе друштва заправо представља феномен с два лица, једним позитивним и једним негативним. По његовом мишљењу, без тих гневних грађана не би било напретка, ни социјалне сигурности, ни праведно плаћених послова, и још увек бисмо живели у времену кметова и средњовековне властеле. Али, истовремено, управо епидемија друштвеног гнева сејала је по Француској револуционарни терор одрубљених глава и, у наше време, довела до бруталне регресије као што је Брегзит у Великој Британији, а у Немачкој је створила ксенофобичну, ултранационалистичку и антиевропску партију – Алтернатива за Немачку – која, према анкетама, има подршку ни мање ни више него 18% бирача. Битнер додаје да је најбољи пример Wутбüргера непримерени Доналд Трамп и изненађујућа подршка коју има.
Волео бих да додам још неколико примера „позитивног гнева“ у последње време, пре свега случај Бразила за који је, по мом мишљењу, намерно понуђено неистинито тумачење опозивања Дилме Русеф са места председника. Ова интересима руковођена верзија представљена је као завера екстремне деснице како би се ставила тачка на прогресистичку владу, а нарочито да би се спречио повратак Луле на чело државе. Заправо уопште није реч о томе. Разлог због којег су се милиони Бразилаца покренули и изашли на улице била је корупција, феномен који је подрио целу политичку класу и којим су се једнако окористили лидери и левице и деснице. А током тих месеци видели смо како су у борби против корупције раскринкани и послати у затвор чланови парламента, предузетници, вође синдиката и унија из свих политичких сектора, и с обзиром на ту чињеницу једини могући излаз је дубоко регенерисање демократије коју су непоштење и дух профита толико заразили да је то довело до националног банкрота.
Можда би било прерано прославити такав развој догађаја, али мој утисак је, када се све сабере и одузме, да је велика мобилизација народа у Бразилу више био етички него политички покрет, а у сваком случају изузетно позитиван за будућност демократије у тој џиновској латиноамеричкој земљи. Ово је први пут да се тако нешто догодило; до сада су испади народа имали политичке циљеве – протестовати против нечасних поступака владе и у корист неког политичког лидера – или идеолошке циљеве – заменити капиталистички систем социјалистичким – али, у том случају, циљ мобилизације не би био да уништи постојећи правни систем већ да га прочисти, да искорени инфекцију која га трује и која би могла да га докрајчи. Упркос различитом заокрету, овај феномен није много другачији од оног који се догодио у Шпанији – покрет младих људи подстакнутих скандалима владајуће класе која је у многима пробудила разочарање у демократију и нагнала их да посегну за леком који је гори од болести: да васкрсну старе и пропале рецепте етатизма и колективизма.
Недељник