Био сам глуп што сам возио ауто. И што сам ишао пешке. То је превазиђено. Бити градски бициклиста је част, привилегија и сабораћајно царство небеско.
Једно је возити бицикло по селу. То свако уме. Али бити градски бициклиста… То је уметност, спорт, начин живота, религија.
Зашто је боље бити бициклиста него возач аута у граду?
Као прво, сви путеви су Вам отворени. Ви можете по потреби и жељи да возите тротоаром, цестом, путем за бициклисте. Можете возити супротним смером у једносмерној улици или по пешачкој зони. Можете изнебуха, са цесте, при скретању десно на раскрсници, прећи бициклом по пешачком прелазу. Кад су улице затворене због радова, Ви се увек можете туда промувати, макар возили по каналима. Не замарате се размишљањем о престројавању или правилима кружног тока.
Бити бициклиста у граду значи бити ултимативни учесник у саобраћају. Не поштујете Ви саобраћај, већ саобраћај поштује Вас.
Кад возите бицикло по граду не треба Вам уобичајено осветљење и сигнализација. Вожња бициклом је на извесни начин ствар традиције. А не можете традиционалним вредностима обући жути прслук, нити их осветлити лампицама.
Зашто би бициклиста давао сигнал где скреће? Његово кретање не треба никога да занима јер он никога не ремети. Што се градског бициклисте тиче он је ту, али као да није ту; креће се, али као сенка; крши законе саобраћаја и физике, али не због дрскости, већ јер је изнад тих закона. Нешто као нинџа, само боље.
Навешћу конкретан пример, вредан сваког дивљења. Мркла ноћ. Киша лије као из кабла. Због велике олује нема ни уличног осветљења. Ја (наиван и неискусан) возим ауто (!!!) и изненада, након скретања, између брзих потеза мојих брисача, угледам – привиђење! Човек обучен у црно вози бицикло без икаквог осветљења, без „мачијих очију“, једном руком држи волан, а другом кишобран испред себе, јер киша под налетима ветра пада под оштрим углом.
Остао сам задивљен! Како тај човек ишта види!? Како се креће, тако вешто заобилазећи баре и неустрашиво срљајући под моје ауто!?
Дивни су и храбри ти људи, градски бициклисти.
Мало је у граду раскрсница колико је у њима бунта против правила десне стране!
А тек што су вешти!
Па они неће својим двоточкашем дотаћи ни једну рупицу, бару, сливник или жвакаћу гуму на путу! Они облику осмице дају сасвим ново значење! Возиће једно дете на пак-трегеру, друго на шипци, осам кеса обесиће о волан, лизаће сладолед (сви!) и одржаће равнотежу! Макото Нагано, упознај градског бициклисту и предај му све своје трофеје док те није посрамио и обешчастио.
Градски бициклисти могу да обављају и више функција истовремено. Могу да куцају поруку и слушају музику. И љупају сунцокрет. Возећи без руку. Док претичу другог бициклисту. На самој раскрсници. Док трепти жуто светло.
Борећи се за слободу кретања сигнализују скретање зависно од воље и расположења , те сам као возач аута навикао да је њихова испружена рука често само знак јављања особама на тротоару или у другим колима.
Добронамерни и дружељубиви људи, градски бициклисти.
А некад пруже руку, па је врате, да се почешу иза врата.
Велика предност вожње бицикла је и та што не морате да плаћате паркинг, што је иначе апсолутно немогуће. Не морате да се плашите да ли ће бити места за паркирање: та нервоза је сувишна, вежете возило за обично дрво или бандеру. Не морате да региструјете бицикло, нити Вам треба возачка или саобраћајна дозвола. Бицикло не возите на технички преглед, нити му мењате гуме док га возите по леду или снегу. Не морате да трошите новац на гориво, делове и мајсторе. Не морате ни да га чистите, ни да стрепите ако попијете два пива. Можете попити литру ракије, четири пива и две чаше вина, и возити бицикло. Ионако се не примети разлика док возите.
Не морате да обављате здравствени преглед да би сте сели на Вашег двоточкаша, нисте ограничени годинама, брзином реакције, ни видом.
Имате пуно кеса? Ништа, прођите кроз пијацу гурајући бицикло и одбијајући њиме пешаке као рагби играч. Окачите о све делове бицикла кесе пуне парадајза, џакове кромпира, кутије у којима су живи пилићи, а потом се полако попните на свог двоточкаша и укључите у саобраћај (али искључиво у Венцу Радомира Путника).
Ако се деси да се уморите, сваког тренутка можете да се зауставите, на сред цесте сиђете с бицикла, наместите сиц, или припалите угасли цигар.
Нема потребе за црвеном кесом или троуглом ако бициклом превозите неку шипку, виле, или двометарску пецаљку, јер све те ствари ставите попреко, да иду у ширину. Можете возити у папучама, кломпама, јапанкама, боси; у поткошуљи, оделу, сукњи или само у шорцу. На „зидарски деколте“ не морате да се обазирате. Ако сте дете или омладинац можете се лудирати и сести на волан док Вас Ваш расположени друг вози сумануто брзо.
Градски бициклисти су забавни људи.
Пешак свуда стрепи од бициклиста, њихових звона, узвика „Само мало“, или има развијен стадијум параноје да се не очешу о њега док пролазе, па се стално осврће. Али то је зато што он не увиђа како је ово град бициклиста.
Будала.
Има још хиљаду и безброј и један разлог зашто је боље бити бициклиста у граду, него возити било које друго превозно средство.
Постаћу градски бициклиста, поред осталог, и јер је срамота да у кући немамо ниједно бицикло.
Ипак је то традиција.
http://avdenagom.blogspot.in/search/label/сатира