- За вас кажу да сте глумац и човек који не прави компромисе.
– У животу, приватном и професионалном, правио сам ретко компромисе само онда када сам морао. Растао сам у позоришту и гледао судбине. Схватио сам још пре него што сам ушао у пубертет да није добро правити компромисе зато што су они увод у низ животних компромиса у разним сферама и да томе нема краја.
- Нисте правили компромисе ни када сте напуштали значајне представе.
– Много попара и цицвара сам се најео од мамине и татине глумачке плате. Живели смо врло скромно, и ја данас живим скромно. Нисам фол егзистенцијалиста, ове патике купио сам зато што су ми се распале старе. Сваки улазак у сваку представу мени је био важан. Нисам из представа излазио зато што сам хировит него што се изгубио сваки смисао. Напустио сам представу Питера Брука, највећег човека у позоришном свету, зато што ме је – лагао. Отишао сам пред стоту представу из Звездара театра зато што на моје апеле нико није одговарао.
- Једини сте од колега који је стао у одбрану Емира Кустурице када су га Ужичани протеривали из Мокре Горе.
– Да, нико га није бранио. Када сам прочитао у новинама да се скупили Ужичани и да му прете да се губи у Турску са врло ружним слоганом, написао сам чланак у „Блицу“ у коме сам поручио да није добро да ми Срби стално терамо неког, али сам шубарашима поручио и да је боље да поправе клозет у Народном позоришту, где се са маском улази, него да једва чекају да падне магла да попале тракторе и да секу државну уместо своју шуму. Знате шта су ми после радили на друштвеним мрежама? Свашта, од најбаналнијег до – он то говори да би добио улогу на филму. Е, сад ви будите друштвено свесни а да не уђете у политику! Али та свест да се мора говорити истина код мене још постоји, и зато ме моји пријатељи често питају морам ли ја стално да истерујем неку правду. После тог текста јавио се Емир телефоном и на свој начин рекао: „Добро си се ти испрсио, хвала ти“.
- Све чешће добијате награде за животно дело, није ли рано?
– Ја сам и у Француској пре недељу дана добио награду за животно дело. Знате, мени је све то смешно. Прву награду за животно дело добио сам када сам имао 52 године. Тада ми је било рано, сада сам се некако свикао, прија ми.
- Више сте у Француској него што сте у Србији. Како са те дистанце изгледа стање српског филма?
– Најтрагичније, најсмешније и најапсурдније је што се заправо од петооктобарских промена, док ја нисам отишао, није ништа променило на ономе што Американци озбиљно зову стратешким благом. Нема зезања. То је као вода. Стратешко благо је култура, између осталог, и филм.
- Филм некада и сада у Србији?
– Имао сам и среће, среће да сретнем људе који су препознали моју људску врсту и да су могли са мном да се размењују, јер живот и глума нису монодисциплина, поготово на сцени. Растао сам у време када су филмски редитељи долазили у позориште да препознају вредности и да их претворе у нове вредности радећи с њима филм. Ви данас имате филмске редитеље који не одлазе у позориште, већ је пресудна фотографија, што је погрешно јер лице говори, али лице и крије.
- Редитељи из бивше Југославије сваке године у Лесковцу траже решење за заједничко филмско тржиште. Остварљиво?
– Мислим да је то узалудни покушај. Тржиште је разбијено. Док је била Југославија, ми смо могли да имамо тржиште од два милиона гледалаца по једном филму. Сада имате низ биоскопских сала које више не постоје, низ сала под власништвом сасвим других интереса. Нама је разбијено тржиште, а ми покушавамо да га објединимо. Мислим да је то немогућа мисија, али ја им желим успех.
- Да ли вам је жао што нисте постали министар културе?
– Па не могу ја истовремено да будем амбасадор у Француској, како пишу новине, и министар културе. Нисам постао, али то не значи да нећу једног дана.
Блиц