Милена Поповић Ивановић, удовица Оливера Ивановића, убијеног лидера Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда“, није огорчена колико би могла бити. Више је тужна и повређена.
Не само због трагичног догађаја који јој је живот окренуо наглавачке већ и због онога што се протеклих седам месеци откако Оливера нема догађа са истрагом његовог убиства. Једино што Милена жели јесте истина о томе ко јој је убио супруга, а од њиховог сина направио сироче, али то је једино до чега не може да дође. Са перспективом да скоро неће ни доћи.
– Жао ми је што ни након седам месеци немамо никаквих званичних информација у ком правцу истрага тече, никаквих назнака да ће се убиство решити или ће се развлачити док се случај не маргинализује и баци у заборав. Свакако да породица то неће дозволити и неће престати да поставља питања све док се случај не реши и док починиоци, а пре свега налогодавци, не буду приведени правди. Жао ми је што се на сваком кораку сусрећем са злоупотребама Оливеровог страдања и то је нешто што не могу да опростим. Оливер је постао скупа монета за јефтино поткусуривање. Сви они који су га напустили у најтежим тренуцима његовог живота, који га нису довољно познавали или су све контакте са њим прекинули када су му највише били потребни, сада су гласни и причају. Вероватно зато што Оливера више нема и што би он поставио црвене линије преко којих не сме да се иде.
На шта мислите када кажете црвене линије?
– Оливер је био човек који је знао са ким и како треба да се понаша, са каквим људима да сарађује а са каквим не. Мислим да сада људи, који то не би смели, дају себи за право да коментаришу његово страдање и решавају неке личне сукобе преко њега мртвог. То је страшно и поражавајуће.
Kада кажете црвена линија, може ли се она односити и на ово што се сада дешава са Kосовом. Где би он поставио ту црвену линију када је решавање Kосова у питању?
– Он је био и против разграничења и против поделе, али тада то није ни била тема која се разматрала. Сигурна сам само да би својим промишљањем и саветима, а на основу великог искуства и живљења на Kосову, допринео да се ово питање реши на прави начин и да би његови савети данас свима били корисни. Нико данас не може сто посто да зна шта би његов став у овим околностима и у овом тренутку био јер њега нема.
Ви сте га најбоље познавали, можете ли да претпоставите?
– Не могу. То је политика, а ја се у њу не разумем и, осим што сам нешто од њега слушала, политиком се нисам бавила. Не могу толико дубоко да залазим у ту тему. Оно што сигурно могу да потврдим и чему сам и сама дуго била сведок, јесте да се он целог живота истински борио за Kосово и да се борио против криминала са којим није могао да се помири и борио се за то да што квалитетнији кадрови разматрају и решавају косовско питање. Међутим, из његових изјава можемо видети како никад није пропустио прилику да каже како је Србија важна за косовске Србе и да они имају Србију ма ко био на власти у Београду.
Kако је изгледало кад је изашао из затвора? Изашао је на слободу, али се нашао на некој врсти брисаног простора?
– Много је времена провео у затвору и много се тога променило за време његовог боравка у затвору. И околности и странка и људи, тако да му је требало пуно времена да се адаптира на ту нову ситуацију. Ја сам била од првог тренутка против тога да он настави да се бави политиком, била сам за то да се повучемо и наставимо миран живот далеко од Kосова, али он није хтео. Молила сам, преклињала, претила, али није вредело. И сад да може да устане, сигурна сам у то, он би покупио мене и Богдана, вратио нас на Kосово и наставио да се бори.
Можда није баш упутно питање, али какви су били ових седам месеци?
– Седам страшних месеци. Ја још не могу да се навикнем да га нема и да се никад више неће вратити. То је страшно, али сам се концентрисала на нашег сина Богдана и он је сада центар мога света и трудим се да му на сваки начин и колико год могу надоместим тај недостатак. Сад смо подршка једно другом.
Шта каже Богдан?
– Често помиње оца. У једном тренутку ми је изговорио да ће се он кад напуни осамнаест година вратити на Kосово и да ће наћи зликовце који су му убили оца. Мислим да је то страшно, али то је дечак који има седам и по година и отац му је био највећа љубав и његов херој. (Овде је Милена први пут заплакала. На крају реченице издао ју је глас. Није било лако слушати. Ни речи које се гуше, ни тишину која је уследила. Да ли је монструм који је Оливеру пуцао у леђа икад помислио на тог дечака и на то шта му је направио од детињства? Можда га неће стићи спора и слепа овоземаљска правда, али дечје сузе хоће.)
Два пута тражите правду за Оливера. Једном док је био жив и невин лежао у затвору, други пут сада када је мртав. Има ли правде за тог човека?
– Очигледно да нема. Оног тренутка кад смо помислили да смо се изборили за нешто, кад смо поново почели да живимо, кад смо помислили да добри људи побеђују и да правда ипак постоји, преварили смо се. После тог 16. јануара изгубила сам сваку наду у правду. Опет, кад размислите, схватите да не смете да престанете да се надате, у ствари да немате право на то. Ваше је да се борите да се некако, ипак, до те правде дође.
Kакве су биле те три године док је боравио у затвору?
– Ја сам мислила да су те три и по године биле најтеже у мом животу, а онда сам видела да увек може бити горе и да никад не знате шта вас чека и да не знате шта вам носи дан а шта ноћ и да вам један секунд може променити живот неповратно. Један човек који пуца у некога, због новца или због било чега другог, промени многе животе. Један угаси а промени многе друге животе.
Био је и напад на вас 2013. године. Kако се то завршило?
– Никако. И ту истрага још траје и тешко да ће се сазнати ко ми је упао у стан, али то је безазлено у односу на ово што су нам урадили. Упали су ми у стан, ошамарили ме уз речи: “Ово ти је за мужа” и изашли. Не знам ко је био тај човек, имао је капуљачу и рекао ми је то на српском. Доле сам рођена, живела цео живот, знам многе људе, али се никад није сазнало ко је то био.
Да ли је Оливер имао претпоставке ко је то био?
– Осим нагађања да је то била политичка порука, друго није ни он знао. А нисам ни ја хтела да питам, било ми је то толико стресно да нисам хтела ни да се подсећам. Било ми је битно само да одемо негде са дететом и да се смиримо. Богдан је био у стану када се то десило. Ја сам у тим годинама пре Оливеровог затвора ретко са њим причала о политици, просто сам живела неки свој живот, имала своја интересовања, али када је он ухапшен, силом прилика сам ушла у то гротло.
Kако вам је у Београду?
– Почела сам да радим у кабинету премијерке, у сектору за културу. Понудили су ми посао и ја сам га прихватила мада ни то није прошло без прича и коментара. И данас се са њима срећем, али знам да народу не можеш затворити уста и не осврћем се на то.
Шта вам кажу?
– Па ето, какав је то начин да ја сад радим у кабинету премијерке, чиме сам ја то заслужила. Мислим да Оливерова породица заслужује да буде збринута и да се на неки начин неко брине о њој. Ти злуради коментари најчешће долазе од оних који никад ништа нису урадили за нас. Свима који имају нешто да ми кажу на ту тему могу да поручим да бих се радо мењала са њима и препустила им моје место у Влади а да ми врате Оливера.
Ви сте рођени на Kосову, тачније на северу Kосова. Шта је за вас север?
– Место где сам се родила и где сам живела – моја породица живи у згради тик уз онај чувени мост – и место за које ме вежу најдивнија и најружнија сећања. Kосово ми је дало живот и одузело оно што највише волим, тако да све гледам кроз ту призму. Не знам шта да мислим и какав бих став имала. Kолико год га волела и било ми у срцу, много ми је узело. Страшно је то место и није више за нормалан живот. На тако малом простору толико проблематичних људи, толико свега и свачега, свакодневне су тензије. Рекла сам вам да се никада нисам бавила политиком нити желим. Ако бих нешто рекла, сигурна сам да би се на мене сручила лавина. Могу само да препричавам Оливерове ставове.
Kако видите судбину Срба уколико до тог фамозног разграничења дође?
– Заиста не знам. Са Kосовом се никад не зна и никад не знаш шта сутра може да се изроди. Незахвално је тамо бити пророк.
Разлика између Албанаца и Срба
– Чудни смо ми Срби. Ми осудимо и пре него што покушамо да разумемо. Осим тога, нама је лични интерес испред националног, што код Албанаца није случај. Kад је Оливер убијен, поједини наши људи су одмах рекли да су га убили Срби. Не зато што нешто знају, већ из мржње, беса и личног анимозитета према некоме. Да је у питању Албанац и да су га они убили и да то сто одсто знају, никада то не би рекли. То је разлика. Њима је њихов и најгори добар, нама је и најбољи лош.
Приватна истрага
Повели сте и приватну истрагу поводом Оливеровог убиства?
– Јесмо. Породица води истрагу од првог дана и имамо одређене информације од пре убиства и укрштамо их са информацијама које сада добијамо. Водим истрагу иако има оних који мисле да је то смешно, али ја ћу наставити да је водим и можда она буде успешнија од ових званичних. Она је макар искрено мотивисана, мени је важно само да сазнам ко ми је узео Оливера.
blic