Земље које су изгарале у демократији, постали су социјални случај- дужне, ружне и бедне.
Миломир Марић је током своје четрдесетогодишње каријере активно учествовао у турбулентном друштвено – политичком животу Србије и Југославије, оставивши иза себе разне политичке режиме. Важи за једног од најинформисанијих и најначитанијих новинара о чему сведочи и права приватна библиотека у његовом стану. Током богате каријере радио је у најпрестижнијим новинама бивше Југославије. Уређивао је листове „Дуга“, „Дама“, „Профил“ и „Интервју“, а био је и главни уредник БK Телевизије. Данас ради на Телевизији „Хаппy“ где уређује емисије „Ћирилица“ и „Голи живот“. Пажњу југословенске јавности скренуо је на себе књигом „Деца комунизма“, којом је разбио илузије о многим руководиоцима ондашње заједничке републике и тешко да постоји особа у српским медијима која је дубље проникла у тајне политичког естаблишмента.
Ви сте пре тридесетак година разоткрили руководеће политичке елите у KПЈ-у. Могу ли се упоредити људи о којима сте тада писали са данашњим политичким функционерима?
Тешко да се они могу упоредити. Они људи су били људи великих идеала, заблуда, чак и великих знања. Били су спремни да се жртвују, да проведу живот у затвору, да се изложе ризику и страдају од усташа, четника, државне безбедности, било кога. Ови нови нису спремни да се жртвују. Kада падну с власти, као да никад нису ни постојали, једино их држи у жижи то што су крали и што су у току судски процеси против њих. Да нису нешто покрали, били би апсолутно безначајни.
Да ли су скупштинска дешавања у Србији из ’90-их година претеча данашњих ријалити шоу програма?
Било је ту фантастичних момената- после петог октобра када је онај из Обреновца причао три и по сата. Ја се сада са носталгијом сећам изношења Шешеља и Арканових говора за скупштинском говорницом када је викао: „Попушите ми га сви“. Скупштина се одродила од народа, и ту празнину су попунили ријалити програми. Скупштина је била највећа луда кућа, а данас је постала безначајна. Данас постоји много колоритних ликова који седе у скупштинским клупама, али не долазе до изражаја. Један посланик је убио жену, за то је осуђен и одлежао је казну, али нико се не узбуђује, то не долази до изражаја. Да није Маријана Ристичевића, не знам шта бих гледао. А Бабић је почео да ради естетске захвате на глави и мозгу и изгубио је контакт са народом.
Може ли Србија да изнедри неку нову политичку елиту, другачију и способнију од данашње?
Ни у западним демократијима политичари нису историјске личности, неопходно је да прође време, па тако и код нас. Живимо у периоду новог „Хладног рата“, вероватно ће још неко осим Меркелове да се афирмише. Били су ту и Варуфакис, и Ципрас, или шпански левичари. Такође Орбан, пољски десничари, словачки политичари. То је психолошки феномен- чим је криза, желимо јаког лидера. У мору осредњости може да се плива кад је све у реду, али кад треба да се нешто предузме, ту требају јаки лидери- а ми смо можда већ добили таквог (осмех). То је природно, ми смо мало наивно схватили да демократија доноси привредни раст, процват економије. А успеле су земље са стабилном политиком- азијски тигрови, Турска… А земље које су изгарале у тој демократији, постали су социјални случај- дужне, ружне и бедне.
Да сте новинар у САД, шта би био Ваш садашњи медијски/публицистички пројекат?
У САД-у сви значајни људи који сецирају америчко друштво су гурнути у страну. Мајкл Мур са својим филмовима, Асанж и Сноуден су у бекству. Чомски, али и сви други критичари, они су гурнути и скрајнути, не могу у озбиљним новинама да се појаве, осим ако није реч о оптужницама. Прошло је време Боба Вудворта и Бернштајна, мада је пре две године откривено да је „Вотергејт“ био неки интерес тајне службе, и да је ФБИ стајао из тога- новинари су ту били само пајаци. Kао што данас таблоиди у Србији на насловницама откривају државне тајне. Из тог разлога сам ја против отварања досијеа, открили бисмо само имбецинолности које су писане на насловним страницама.
Новаборба