МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ: Може ли Србија на две столице?

Пише: Милован  Данојлић

Ујесен 1961. године, радио сам два месеца код једног пуковника из састава америчких снага у Француској. Уред му је био у средишњем кварту Париза, а домаћинство изван града, негде према Варсеју. Дужност ми је била да ујутру одведем двоје деце у оближњу школу, те да му викендом помогнем у куповини свакојаких ствари код антиквара и по бувљацима.

Једне вечери, када га је жена истерала из своје одаје, покушао је да започне са мном разговор о стању у Југославији. Напрезао се, више пута је помињао Тита, исток и запад, па опет Тита. Увидевши да никако не схватам шта хоће да каже, и да не одговарам на оно што га је занимало, донесе две хоклице из дечје собе, и седајући на обе, уз широк осмех, изнесе своју оцену Брозове спољне политике: „Tito… ovako… two stools…“

Одонда је прошло пола столећа, а ситуација нам се није изменила. И даље смо располућени, у себи и у белом свету. Умиљато јагње две мајке сиса, а ниједну не усрећује. Раздаљина између Москве и Вашингтона утврђена је приликом образовања земљине кугле. Ко се затекне на средокраћи, има добру прегледност, али му је покретљивост ограничена; ниједна тачкза за њ није повољна.

Делимично пристајање нас чини непоузданим партнером, а потпуно приклањање нам не одговара. Једном ногом овамо, другом онамо, раскречени на геостратешком крсту. Глава увиђа предности онога онамо, а срцу је ближи супротни пол.

Тако је и у прошлости било.

Пред најездом азијатских хорди на Константинов град, Јован VIII Палеолог (1425-1448) креће у обилазак хришћанске Европе молећи за помоћ. Света Столица (још једна столица, али ова не трпи алтернативу) преко подручних влада поставља услов. Нови крсташки поход биће организован једино ако се Источна црква подреди Риму. Предлог је у Константинопољу – одбијен! Лука Нотарас је то овако образложио: „Боље султанов турбан него кардиналов шешир!“

Бранилац слатког православља  вероватно није помишљао да ће турбан прекрити куполу храма Хагија Софија и да ће се преуређено и преименовано светилиште преобратити у џамију Аја Софија. Али му је и таква несрећа била подношљивија; његова се вера у мухамеданству није дала растворити, док је губљење у западној варијанти хришћанства – много бржи и једноставнији процес: треба само пристати, остало иде само од себе.

Историја је учитељица коју нико не слуша; када бисмо слушали њене поуке, она би престала да постоји: ништа се више не би догађало.

На наша опредељења психичко устројство утиче колико и промишљена рачуница. Ирационална наклоност, често, претеже над рационалним мерилима, пркос над коришћу.

Пороци Истока чине нам се људскији, а свакако су топлији од хладних врлина Запада. У загушљивим маглуштинама смо код куће. Западњачка јасноћа нас изгони на ветрометну чистину. На Истоку можемо фаталиситчки ленствовати до миле воље, овакви какви смо, а Запад, за своје предности, тражи промену крвне слике.

Седење на две столице неће нас далеко одвести. Најбоље би било усправити се, и стајати, ослоњен искључиво на себе. Само, оно што је најбоље, обично је и најтеже.

Седмица.ме