Једини програм опозиције је мржња према мени“ – Александар Вучић у кампањи 2016.
“Оне показују да људи који не прате промене и који имају најоштрији антивладин став и личну мржњу према председнику Владе треба да имају свој простор да несметано раде у будуће, као што су до сада радили”, пише у одговору кабинета премијера Инсајдеру.
„Сви који желе да мрзе, нека наставе да мрзе, а ми ћемо да гледамо аргументима да им одговарамо“ – Александар Вучић у скупштини, 27.10.2016.
Иако је оптужба да опозиција гаји „личну мржњу“ према њему постала константа обраћања Александра Вучића, мислим да структура ове квалификације није потпуно препозната. Наиме, то није просто тврдња о некој особини критичара владе, него је она објашњење за већ претходно задату тврдњу да су све критике неоправдане и без аргумената.
Проблем је једино у томе што се одговор на питање да ли има аргумената или нема мора утврдити у расправи, а не узети као чињеница коју ће прогласити неко, било ко. Kада оптужује опозицију да гаји личну мржњу према њему, Вучић заправо хоће да каже ово:
„Све ваше тврдње су нетачне, ваше примедбе су неоправдане, ваше критике беспредметне – у мојој политици нема ни грешака, ни прекршаја.
Ја имам и објашњење зашто је то тако (као да је то већ утврђена чињеница): ви мене мрзите, па због тога, уместо да признате да сам савршен, поштен, радан и способан, тврдите разне неистине и лажи (пошто знате шта је истина): као, рецимо, да дајем нереална обећања или да говорим нешто што је нетачно или да ми је политика лоша.“
Вучић, а за њим многи други, заправо каже 3 тврдње:
Влада је савршена, нема оправданих битнијих примедби на њен рад. То је утврђена чињеница.
Ја знам нешто о вама (вашем унутрашњем стању), што објашњава то да имате примедбе, не видите ту чињеницу.
То што знам о вама дисквалификује вас као ирационалне особе (мрзитеље).
Постоји и веома често коришћена алтернатива за тачке 2. и 3: Ви нисте ирационалне особе већ веома рационалне: критикујете владу јер сте плаћеници који раде то за новац, хоћете да изазовете хаос да бисте дошли на власт, ви сте пијунчићи којима вољу одређује неко други, „лажете“ у медијима (и то „нецензурисано“), иако добро знате да је влада идеална, итд.
Да ли у некој другој земљи Европе, да не идемо по целом свету пошто би се вероватно могли изненадити, премијер неке земље користи овакву реторику? Зашто није могуће замислити да, рецимо, Ангела Меркел каже о опозицији својој влади у немачком Бундестагу: „Само ви наставите да ме мрзите, ми ћемо наставити да износимо аргументе за своу политику!“. Или да се стави у заштиту карикатуристе који је добио отказ у Шпиглу јер „и они који гаје личну мржњу према мени као председници владе“ треба да имају право да цртају и пишу?
У ствари, Ангела Меркел то не ради зато што су модерна демократска друштва основана на потпуно супротним тачкама:
Да ли влада води добру политику, није чињеница коју проглашава влада, већ се то утврђује се у сталној, слободној расправи.
О унутрашњим стањима људи се избегава да се говори јер о томе не можемо ништа знати, зато говоримо о ономе што они говоре и раде јавно.
Опоненти се морају поштовати, а не смеју се дисквалификовати на основу непроверивих ствари, јер то трајно разбија политичку заједницу.
Укратко, у политичкој заједници људи се међусобно поштују, не доводе у питање добре намере других, споре се око истине и политике, али се не дисквалификују. Па ипак, неки су на власти, неки у опозицији. Они који су на власти не труде се да ту власт учине апсолутном (неконтролисаном и несмењивом) тако што дисквалификују опозицију као „глупане“, „кукавице“, „пијунчиће“, „случајеве за психијатре“ да наведемо само квалификације које је Вучић користио прошле недеље.
Kада би у неком развијеном друштву неко потегао овај аргумент о личној мржњи, вероватно би добио питање:
Зашто мислите да вас опозиција мрзи?
Па аргуметни су им увек лоши, немају програм, немају појма ни о чему, а стално критикују.
Па шта кажу?
Рецимо да је Железара направила губитак од 144 милиона евра само у прошлој години, а да сам ја најавио профитабилност у року од 6 месеци.
Па да ли је Железара направила тај губитак и јесте ли најавили да ће имати профит?
Јесте и јесам.
Па видите да вас не мрзе, само износе аргументе.
Зато што знају да би на овај начин изгубили у сличној расправи, а да би покушај да се демократска права укину препознали сви медији, политичари у развијеним друштвима не посезају за тврдњом да их неко „лично мрзи“. Али, код нас, политичар на власти зна да се никад неће наћи у овој размени питања. Чим би чуо прво питање наш политичар би почео да се мигољи, да одговара дуго, да мења тезе, да уводи нове аргументе, дисквалификује опоненте, дисквалификује новинара – све, само да избегне да се његова тврдња да га неко „лично мрзи“ заиста процени.
Зрела друштва у стратегији дисквалификовања опозиције скоро аутоматски препознају жељу за узурпацијом власти и укидањем демократског поретка и одмах почињу да се бране. Наша је трагедија у томе што још увек у Србији има довољно људи који ће у стратегије дифамирања и блаћења препознати не као укидање демократије, него као, рецимо, „одлучност“ или „одбрану суверенитета“ или „кажњавање кримининалаца“.
Уместо да виде како њихова права нестају, они који подржавају овакву политику мисле да је без опозиције остварено „јединство“, да ће сада држава бити ефикаснија. Kада један човек, уз то и „тежак човек“ одлучује о свему све се чини много једноставније.
Kако ли се баш нико други није тога сетио?
Двоглед.рс