Професорка српског језика и књижевности Весна Војводић каже да просветни систем у Србији „заправо одсликава сву беду наших прилика, сву беду режимских покушаја да прикаже једну лажну слику како је идилична ситуација у друштву, али тамо неки из просвете, почевши од студената па преко запослених у образовном систему, ремете ту идилу и да сав гнев, бес и срџба грађана требало би оправдано да буду усмерени управо ка студентима и ка запосленима у образовном систему“.
– Та врста манипулативног покушаја заправо се врло лако раскринкава чињеницом да кад би била истина, имали смо прилику да чујемо да преко 90 одсто школа ради уобичајеним начином, па онда 82 одсто итд. Сви ови повици, све ове претње, сви ови недостојни, недолични примери поступања, не само из Министарства просвет, него из владе која би коначно ваљда требало да пређе у статус техничке владе, заправо би били бесмислени, јер ако имате тако идиличну слику, што би се онда секирали за само неколико процената школа у којима слика није тако идилична – указује Војводић за Н1.
Прокоментарисала је изјаву министарке просвете Славице Ђукић Дејановић да политици није место у школама, „а листом директоре поставише као политичке фигуре и комесаре који би требало да сада испоруче то неко жељено стање“.
– Сваки појединац мора да крене од себе. И некако да подсетимо и целокупну јавност, а посебно министарку просвете која треба да добије чисту јединицу, јер није прочитала основну лектиру за позицију на којој се налази, а то је закон о основама система у седмом члану, тамо где су вам они основни принципи образовања и васпитања, дословно вам стоји да је нужно да сви актери буду посвећени моралним вредностима, вредностима правде, истине, слободе, солидарности, поштења и одговорности – навела је она.
Додаје да су школе сада врло оправдано под већим фокусом јавности и тако и треба да буде, „зато што су школе заједно са породицама ових младих људи који нам на најлепши начин показују шта демократија и живот у једном слободном друштву, институционалном друштву, заправо представља и ја мислим да је сада преломни тренутак и да сада треба издржати, не показати ону врсту слабости, а та снага мора да крене изнутра, та посвећеност мора да крене изнутра и ово је она врста индикатора ко је залутао у ту причу и да се јасно као у оној народној изреци зна да не пада снег, да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг“.
О министаркиној изјави о томе да ће просветни радници добити плату онолико колико су радили, она каже да мора да подсети госпођу Славицу Ђукић-Дејановић да „министарка не мора да има хаљинице и ципелице, али мора да има образ и кичму“.
– А када нам особа која је још прошле године на месту министарке примала плату од преко 150 хиљада, да не помињем друге изворе, а да се притом резултати њеног рада нити учинци не могу оценити не врхунским, него чак ни довољним оценама нити категоријама, онда је то не само бесрамно, него заиста показује да је госпођа поприлично залутала на то место. Са друге стране, када гледамо, ми смо као људи који треба да буду посвећени управо оним моралним вредностима о којима сам малочас говорила, у обавези да поступамо у складу са њима и заправо они који нас у томе спречавају сносе апсолутну одговорност и професионалну и моралну и људску, она би требало да зна да не морамо да бацамо поглед много далеко у прошлост, али рецимо од децембра када је онако послушнички ћутала на седници владе и када није нашла за сходно да каже човеку који је попечитељ свих дуалних смерова и Доситеј са Темуа наших живота да заправо нема права да се тако понаша, онда је изгубила и у нашим очима ону врсту уважавања и поштовања – поручила је Војводић.
Додаје да министарки даје јединицу и „зато што није прочитала ни мајску платформу која се бори за просто уклањање насиља у нашем образовном систему, али уопште и у нашим животима, у целом друштву, није прочитала студију како до квалитетног образовања и васпитања наше деце, није прочитала платформу осам декана Београдског универзитета којима се дају предлози шта чинити како би се млади људи охрабрили и привукли наставничким занимањима“.
– Ништа јој то није важно. Е па ако смо стигли дотле, онда нас та врста претње доводи до закључка да она чак и није аутентична. Замислите колико је то, што би моји ђаци рекли, мега-јадно. Када сачека министарка просвете да прво председник потпуно ненадлежан за наше плате и прилично фокусиран на њих да нам запрети у фебруару, да она то после испоручује, а да је притом не занима шта је збиља, ако сам добро разумела, рекла је ненадокнадиво. Оно што ми сад радимо биће ненадокнадиво. Нису јој ненадокнадиви животи људи који су страдали испод надстрешнице, нити су јој ненадокнадиве жртве у Рибникару, Дубони, Малом Орашју итд. Само је ово ненадокнадиво – упозорила је.
Каже да без студената не би дошли докле су дошли.
– То је једна мисао која је истовремено и болна и дирљива. Замислите, ми смо у добрим рукама. Кад кажем ми, не мислим само на просветне раднике који су рекли ‘нећете ме уценити’, „нећете ме уплашити“, јер за ту врсту комуникације потребне су две стране. Него уопште за цело друштво, за људе из најразличитијих професија, за људе из најразличитијих области друштвеног живота, да се осећамо да смо ми у добрим рукама, да смо добро вођени и ми просто, како бих вам рекла, немамо право. То значи узети једну велику гумицу, избрисати себе као људско биће, као личност и пристати на нешто што се на крају ни на какав начин не исплати, изгубити себе за шта? За оно што смо видели да не заслужује да управља овим друштвом и што не може да се сабере ни у домену области основног образовања, да ли је Алекса Јакшић или је Ђура Шантић, да ли је Јаково или Јарково, наравно сада алудирам на оне представнике власти који нису дорасли, не само у актуелном тренутку, него оним позицијама моћи које су им додељене – истиче.