БОСНА ће затражити ревизију пресуде Међународног суда правде од пре десет година по којој Србија није осуђена за геноцид у Сребреници. Ко очекује да неће, тај не познаје Босну и људе који је воде. Док год постоји мрва или промил шансе да се гони Србија, Босна ће писати тужбе и тврдити да је 1995. године у Сребреници и Србија била одговорна за десети по реду геноцид у историји муслимана ових простора.
А први је починила Турска 1831. године, када је султан угушио беговску побуну у Босни коју је предводио Хусеин-капетан Градашевић, Змај од Босне. Од њега до Алије Изетбеговића, како тврде бошњачки историчари данас, ређали су се геноциди над њима, које су углавном чинили Срби: водећи ратове за проширење њихове националне државе.
Објашњавајући ових дана зашто ће до 26. фебруара устати с новом тужбом и доказима против Србије, Бакир Изетбеговић је то формулисао кратко и језиво у једној реченици: „Не можемо склонити своје кости под тепих.“ Њему су у овом тренутку потребне две ствари: ново армирање и цементирање статуса жртве и одржавање темпа непрестане потере и хајке за новцем, тј. српском одштетом за бошњачку проливену крв.
Бошњаци једноставно сматрају да имају апсолутно право и на једно и друго и да то право лежи дубоко у историји ових простора и бошњачко-српских односа.
Нећемо се овај пут бавити питањем десет геноцида над муслиманима, мада бисмо могли поставити питање њиховим историчарима који су их избројали: како један народ уопште може да преживи десет геноцида? Толико о томе. Него, зашто Бошњаци жарко желе српски новац и сањају наплату својих страдања? Српско-бошњачки рачуни из прошлости су замршени, лако запаљиви или, што би рекао Андрић, то су лагуми на дугу фитиљу.
Све је почело у Краљевини СХС, када је краљ Александар аграрном реформом 1918-1919. године одузео земљу агама и беговима и поделио је српским сељацима. Тада је у Босни коначно укинуто кметство, будући да су аге и бегови престали бити елита која живи од туђег рада. Сахрањен је коначно средњи век, али је из тог пепела почео да ниче несавладиви муслимански гнев на Србе који до данашњег дана само расте. Заправо, мало је дремао у другој Југославији, а букнуо на њеним развалинама и још пламти.
Бошњаци-муслимани сматрају да је одузимање агинске земље био класични економски геноцид над њима: један од оних десет. И да то једног дана мора бити наплаћено. Ти дани су, по њиховом разумевању времена, сада дошли.
Бошњачки историчари израчунали су да је Александар одузео око 1,85 милиона хектара муслиманске земље у Краљевини, а после њега Тито још око 600.000 хектара у СФРЈ. Само босанским агама и беговима одузето је око две трећине од наведених бројки. Тада је прекинут континуитет муслиманског владања Босном, јер је њихову земљу добило више од 600.000 српских породица, међу којима је био велики број солунаца.
Краљевина је земљу муслиманима плаћала испод тржишне цене, тек око 40 одсто од њене вредности. Исплатила је нешто готовином, а махом обвезницама са роком наплате од 50 година и каматом од четири посто. Није исплаћена ни половина дуга чији је рок истекао 1971. године; уништена је беговска елита и муслимани су престали да буду политички народ. Отето се мора кад-тад вратити или наплатити, тако аграрну реформу тумаче њихови историчари.
Босном је владало, у ствари, неколико стотина беговских породица које су добиле довољно новца да би се иселиле у Турску или прилагодиле новом времену. Али реформом су одузета имања и огромном броју ситних земљопоседника који су преко ноћи постали пролетери: у тој очајној маси узгојена је потоња муслиманска србомржња. Бегови су на свом наму (поносу) однеговали презир на Србе, а сиротиња огорчену жељу за осветом и надокнадом.
Алија Изетбеговић је више пута рекао да у Србији уз Дрину имао око милион хектара земље која се у књигама још води на муслимане. И да ће од Србије у погодном тренутку тражити да им буде враћена. Он је за живота тако мислио да наплати и беглук који им је узео краљ Александар. Његов син данас на Србију иде тужбом. Како неће успети да приволи остала два члана Председништва БиХ Иванића и Човића да се сложе с покретањем ревизије, вероватно ће неке папире дотурити преко правног агента Софтића пред судије у Хагу: биће то, заправо, бошњачка полуилегална ревизија, али ће она заронити у хашке ладице да (при)чека нека боља времена.
Да свему дадне ноншалантан и рутински тон, Бакир се одједном одрекао апелације Уставном суду за промену имена Републике Српске, јер то може чекати. Јер, Хаг је пречи. Из њега би „кадли-тадли“ могле стићи паре, а од новог имена РС само – сатисфакција. А разлика – драстична, што би рекли они предратни „надреалисти“.
Вечерње Новости