Ближе се још једни избори, мислих да седим, ћутим и не уплићем се у то. Моја партија је изгубила изборе још 11. новембра 1945. и од тад се не појављује на листама и биралиштима. Међутим, ( кад почнем реченицу са том речи сетим се покојног Николе Милошевића и есеја Здравка Крстановића у коме је пребројао колико је пута Никола Милошевић почињао реченицу речју међутим. ) читајући „Упутство ЦК КП Србије партијским руководствима о изборној агитацији“ од 30. септембра 1945. схватих да да опет немам за кога да гласам. Ни досад нисам имао за, само против. Читава кампања 2017. као агитација 1945. Упутство као да су састављали председници Главних одора председницима општинских одбора, а групе грађана као Народни фронт: „Сви на изборе!“
Опозиција је 1945. бојкотовала изборе, после Меморандума упућеног Савету министара спољних послова великих сила, који потписују Слободан Јовановић, Милан Гавриловић, Јован Ђоновић, владика Иринеј Ђорђевић, Константин Фотић….а у коме се између осталог каже: „да режим у Југославији нема ничег заједничког са демократијом и слободом и да у земљи влада диктатура Комунистичке партије“, Грол и неколицина припадника партија из времена Краљевине Југославије, који су преживели долазак Комунистичке власти, а нису емигрирали или пристали да уђу у Народни фронт, показали су толико храбрости да не пристану на ћораве кутије које им је наменио тадашњи режим. Нешто касније, ако нису на време побегли у иностранство, завршили су, углавном у затвору у Сремској Митровици. Мада је Председништво ДФЈ одговорило да: “ … је у Југославији режим демократски и да није режим искључиво једне партије“, догађаји који су уследили потврдили су ко је био у праву. До данас се мало ствари изменило.
Власт је и даље у рукама једне партије, а оне које нису у директној власти прикључиле су нечему што сад изиграва тзв. „Народни фронт“. Пошто праве опозиције нема ( већ само фракције настале током седам деценија комунистичке власти ) и вокабулар између политичких чинилаца суштински је остао исти. Промене су видљиве једнино у променама самог српског језика којим се служе. У том смислу, као и вокабулар, узнапредовале су методе репересије, пљачке, обмане. Само слобода и демократија остају ван граница ове земље, колико год су се оне у последњих четврт века мењале. У неким моментима ми се чини да су они од пре седам деценија били поштенији према народу или робљу којим владају. Новембра 1944. Политика је објавила списак 105 стрељаних интелектуалаца у Београду, назвавши их непријатељима режима и реакцијом. Данас праве спискове интелектуалаца који су подржали режим. Не пуцају мецима у главу, пуцају у част, образ… И добро им иде, част и образ више нико не брани. И даље праве иконографију носећи слике свог вође и вође страних држава и народа: Ми имамо три највећа сина Енвер Хоџу, Тита и Стаљина…
Меркел и није баш син, ал подсећа. Што се тиче фракционаша, и они праве спискове са потписима подршке, али им се мора признати храброст и доследност у очувању части и жељом за влашћу, знајући да је Броз Голи оток правио за своје фракционаше, а не за реакцију. Хтедох опет да напишем реч међутим на почетку реченице, па се сетих да су сви ти такозвани опозиционари или како их зовем комунистички фракционаши, а понеко их назива и дисидентима, побројани у књизи Николе Милошевића: „Политички тестамент – Од Броза до ДОС-а“. Почињем изборну тишину, да ме не натерају као Радомира да се одрекнем оца, као Горана да се одрекнем тренера… бар да хоће да стрељају.
Словословље