Црна Гора заборавила је једног од својих највећих синова – чувеног војсковођу Јанка Вукотића.
Кад је далеке 1916. године, чувајући одступницу братској српској војсци чувени бригадир Јанко Вукотић, горе у брдима „испод самог неба“, победио неприкосновену аустроугарску војску, тада већ славом овенчани јунак није ни слутио да ће ући у историју ратовања.
Војник од каријере, није сањао да ће постати оличење саможртвовања, али и трагичар који ће после распада војске и државе Црне Горе, разочаран потоњим збивањима, умрети далеко од родног Чева. Још мање да ће га заборавити и отаџбина којој је верно служио и за чију слободу и част се борио.
Заборавили су га и Мојковчани, односно владајућа странка у ЦГ, која је дан општине, који је обележаван седмог јануара у знак сећања на славну епопеју Вукотића и његове војске, преименовала у 13. август, на дан кад су се у једну спојиле општине Поља и Мојковац.
Званична Црна Гора, али и она „неформална“ није се ко зна колико дуго сетила да обележи годишњицу смрти човека који је четири године пре Мојковачке битке добар део садашње њене територије ослободио од Турака. Није послушао наредбе краља Николе да после ослобађања Мојковца и Бијелог Поља не учини ни корак даље у Санџак, макар да му све важније тачке и вароши депутације изашиљу и нуде се на предају. Први и једини краљ Црне Горе није желео компликације са Аустро-Угарском, али тадашњи бригадир Вукотић није послушао човека, чија реч је увек морала бити последња и пред његовом војском су падали Пљевља, Беране, Плав, Гусиње.
Славни сердар није ни слутио да ће у кући свог унука, Јанка, у Подгорици бити прва амбасада Србије, на чијем тлу почива, али ни то да ће се један од локалних политичара у Мојковцу, где му је 1997. године поводом 80 година обележавања подигнут споменик, похвалити како ће „иселити“ Вукотића из градића на Тари који се по њему прочуо. Није, додуше, успео да га „исели“, али је са дружином „укинуо“ седми јануар, који је донедавно био слављен као Дан општине Мојковац.
Животни пут чувеног сердара, рођеног на Чеву, у околини Цетиња, 1866. године, био је и те како интригантан. Један је од првих школованих официра Књажевине Црне Горе. После завршене војне академије у Италији постао је бригадир (бригадни генерал), па сердар. После блиставих победа у балканским ратовима, у биткама у Санџаку и Метохији, именован је за начелника врховне команде црногорске војске. Славу војсковођа којима се клањао свет задобио је у Првом светском рату.
До тада незабележен пример у историји ратова, кад су јединице под његовом командом натчовечанским напорима одржале фронт дуг 500 километара против Аустроугарске војске, и омогућиле повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније, сврстао га је у ред бесмртника. Историчари су записали да му је један од сарадника била кћи Василија! У Балканском рату је радила као болничарка, а после као шифрант у штабу сердара Вукотића, са којим је прошла огањ Мојковачке битке. Са оцем је прошла све крваве бојеве, о њима причала Антонију Ђурићу, који је несвакидашњу причу сместио на странице књиге „Жене Солунци говоре“.
Ни прошли 18. фебруар, дан смрти чувеног сердара, није био прилика да се отаџбина сети свог великог сина. Можда и да откупи његову родну кућу на Чеву код Цетиња, коју су Вукотићи продали још почетком 20. века. Не да би се терао инат онима који би да из Црне Горе протерају и сећање на њега, већ да би се на његовом делу учили они који долазе. О повратку сердара у родну Црну Гору нико ни да спомене. Чак ни две деценије после „повратка“ краља Николе из Сан Рема на Цетиње. Очигледно, уместо да се окупе око његовог дела, мртав сердар плаши Црногорце.
Српска историја