ЦРКВА Богородице Одигитрије је спаљена, потом минирана. Питамо се шта је више величанско на овој земаљској елипси. Меримо време: векови су протекли, светиња је била жива више од седамсто година. Темеље јој је поставио цар Душан. Припојио је царској лаври, манастиру Светог арханђела код Призрена. Преживела је Османлијско царство. Призренску лигу. Све ратове. Комунистичку, атеистичку идеологију и посттитовско дивљање албанске иреденте. Али је уморена 1999. године, у дивљању екстремних Албанаца. Остао је само звоник.
Ко зна чији је прст судбине, у тешким данима за српски косметски народ, сачувао овај звоник? Овај светионик који се извија у подножју Шар-планине, од призренске благородне равнице. Звоник који одолева, позива и призива и кад звона нема.
Звук се памти. Чује се и у највећој халабуци оних који су се, недавно, испречили пред Србима у последњем, а више пута безуспешном покушају, да се врате на своја вековна огњишта.
Слике којима су се (хајде да верујемо) искрено супротставили сви: Приштина, Међународна заједница – овериле су мржњу, суспендовале заклету слободу кретања и прокламовано право на повратак народа који је силом отеран.
Ово је Мушутиште, родно место више од 500 српских породица. Овде су дубоки корени Борисављевића, Станисављевића, Михајловића, Лазића… Ово је Мушутиште на које су се наслањали српски засеоци Коваче, Беловце, Драгићи, Батићи… Наслањали су се уз шеснаест православних цркава, један манастир и две испоснице. Овде је пре несрећне 1999. године живело 1.700 Срба. У самом центру Мушутишта – више од 1.000, у Пашиној махали, Рикачу…
Из села Грковце улазимо у Мушутиште, где су се пре неколико дана испречили екстремисти да Србима не дозволе ни литургију, а камоли повратак у најављену обнову десетак кућа.
Ушли смо у Мушутиште, без најаве, ипак, примећени. Ко год долази „с ове стране“, не може да буде непримећен. Таква је тактика и стратегија овдашњих Албанаца, на којој нема шта да замеримо, али на којој треба да се штошта научи.
Намера нам је да питамо: зашто се овде плаше повратка Срба и чему толики отпор да се врате на своје… Успут, одговора нема. Има само питања: „Шта ћете ви овде, овде нема ништа српско, нити ће га бити“.
Одговор ће уследити, по повратку, док смо се спуштали из рушевина Храма Богородице Одигитрије. Можда одговора не би ни било да нисмо рачунали на фактор изненађења, без кога у Мушутиште не бисмо ни крочили. „Власницима“ српске имовине требало је тек неколико десетина минута да се организују и спреме одговор.
Горе, на обронку који надвисује Мушутиште, тај звоник-светионик једино је што је остало од цркве. Историчар уметности, наш колега Саво Поповић, казао је једном да је то „најлепши храм у овом делу Метохије, који је походио пре последњег рата“. Био је у праву, лепота је, ваљда, и сачувала храмовни светионик.
С леве стране, уз стрмину је читав некадашњи живот овдашњих Срба, протераних у лето 1999. године. Нема речи које би описале трагедију ухваћену у једном, само једном погледу. Само у једном. Препуштамо камери нашег фото-репортера да опише ту трагедију овдашњих Срба. Питамо се да ли су они који су потписали ове развалине, сву ову пустош… мислили шта значи кад нечију кућу руше? Да ли су имали у свести да тиме сами себе руше? И, да ли ће им то једног дана стићи на наплату. У самртном часу, а ако не пре. То питање не важи само за албанске екстремисте.
Они су овде посекли чак и столетне борове. Али, остали су изданци. Ове, ране јесени, младице се извијају из некадашњих стабала, између српских кућа. Чини се да лелулају сенке, лица, успомене… Неко је, неког овде пољубио. Неко је рођење детета, огласио. Неко запевао стару метохијску песму. Неко се напио, неко трезнио. Енергија је чудесна и неописива. Удара са свих страна.
На тренутак се учини да, одозго, зазвоне звона метохијска са звоника Богородице Одигитрије, одолеле сваком злу. И река, зову је Бела, чини се још тече Богородичиним сузама. Бела река, црна река.
Српски темељи постали су темељи безумља. Нису то темељи свих Албанаца, а овдашњи домаћини знају ко их је потписао. Али то не казују, јер овде ноћ може да реши између живота и смрти. Албанци памте, али не говоре, да су овдашњи Срби у најтежим временима спасили чак седам албанских села око Мушутишта. Зашто се, онда, Албанци плаше те истине. Зашто се нису испречили пред екстремисте за које тврде да нису из Мушутишта и дозволили Србима да се врате, обнове своје куће. А, тек десетак је у плану за обнову.
Враћамо се од уморене цркве, уским улицама кроз Мушутиште. Већ сви овдашњи мештани, Албанци, на узурпираној српској имовини сазнали су да смо ту. Окупљају се, остављају започети посао. Зачас је, пред нама, читав засеок у центру. Није пријатно, као што ни овај наш посао, није.
– Са Србима… никад више – сасипа нам у лице млади човек. – Колико год пута да покушате да се вратите, толико пута ћете бити враћени.
– Зашто?
– Зато…
– Добро, објасните зашто.
– Зато… Браћи сам дао бесу да вам не дам да се вратите.
Док разговарамо, утихнуле су грађевинске машине, на српској, узурпираној земљи. Све је више прилично непријатних лица. Шкиље у нас, са рукама у џеповима. Вичу: „Говорите албански, па да наставимо разговор“… Процењујемо да је време за разговор истекло.
Ипак, желимо да од старине Абдуле докучимо одговор због ког смо се упутили у, за Србе забрањено, њихово вековно Мушутиште.
– Зашто сте се испречили пред Србима и не желите да се врате – питамо га.
– Овде, у суворечком крају, почињени су бројни злочини према Албанцима – одговорио је.
– Сува Река, општина којој припада Мушутиште, широк је појам – казали смо.
– Ајде, сад идите… Идите… И не враћајте се.
НИСМО МИ СВИ, ИСТИ
Нисмо ми, овде у Мушутишту против повратка Срба. Нисмо сви – казују Албанци. – Проблем су нам направили ови, из Ораховца. Дошли и направили несрећу. Нисмо ми исти, нисмо сви исти. Осрамотили су нас. Ми знамо како је било у Мушутишту 1999. године. Овде злочина није било, јесте у другим местима Суве Реке. Али, ко нас пита.
НОЋ, ПЛАЧ И ПРЕДСКАЗАЊЕ
Не смем да говорим и не смем да кажем име, али вама да кажем: ми ноћу пред празник цркве чујемо одозго женски плач – каже стари Албанац. – Читаву ноћ неко плаче. Од тога се не спава, а да кажем и то: ноћ овде решава. Да кажем, јутро не би дочекао. Да се Срби врате? Нека се врате. Ја вам то говорим, али вам то не смем да потпишем.
Вечерње Новости