Андреј Арсенијевич Тарковски (рус. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский; Завражје, 4. април 1932 — Париз, 28. децембар 1986) је био руски филмски и оперски режисер, писац и глумац. Многи га сматрају једним од најзначајнијих и најутицајнијих руских филмских уметника и једним од највећих режисера у светској историји кинематографије.
Детињство и младост
Тарковски је рођен 4. априла 1932. године у месту Завражје, на реци Волги, у близини града Јурјевеца, у Ивановској области, Совјетски Савез (данас Белорусија). Његов отац, Арсениј Тарковски, био је песник који је зарађивао за живот као преводилац, док је његова мајка, Марија Ивановна, по професији глумица провела живот радећи као уредник за прву државну издавачку кућу у Москви. Уочи његовог рођења родитељи су му се преселили на село, али су се недуго затим и развели. Упоредо са гимназијом похађао је музичку школу и три године учио сликарство.
Студије
Током 1952. године уписао је Факултет за оријенталне језике, где је учио арапски језик и књижевност, али после две године школовања напустио је факултет и отишао у Сибир да ради и студира геологију. Крајем 1954. године напустио је дотадашњи посао и у Москви уписао Филмску академију у класи професора Михајла Илича Рома. Филмску академију завршио је 1960. године, дипломирајући кратким филмом „Парни ваљак и виолина“.
У емиграцији
Почетком 1980. године Тарковски, је напустио Совјетски Савез и неколико преосталих година живота провео је у сталној борби са совјетским властима да дозволе његовој породици, а нарочито млађем сину, да му се придруже. Његова филмска каријера је поново почела у Италији где је радио документарац „Путовање у времену“ (1983), а за филм „Носталгија“ сценарио је написао у сарадњи са сценаристом Тонином Гуером. Тарковски је умро 28. децембра 1986. године у Паризу (Француска). Сахрањен је на гробљу руских емиграната Сент-Женевјев-ди-Буа у Паризу.
Филмографија
Убице (1958) – први филм који је снимио као студент, базиран на причи Ернеста Хемингвеја.
Концентрат (1958) – други студентски краткометражни филм
Парни ваљак и виолина (1960) – дипломски филм на академији, сценарио писан заједно са Андрејем Кончаловским
Иваново детињство (1962) – добитник златног лава за најбољи филм на фестивалу у Венецији 1962. године
Андреј Рубљов (1966) – епски филм о животу најпознатијег иконописца свих времена Андреја Рубљова
Соларис (1972) – научно-фантастични филм по роману Станислава Лема
Огледало (1975) – аутобиографски филм о кључним сценама из живота Тарковског.
Сталкер (1979) – инспирисан новелом Пикник покрај пута аутора Бориса и Аркадија Стругатског
Путовање у времену (1982) – документарни филм са сценаристом Тонином Гуером о снимању филма Носталгија.
Носталгија (1983) – поетска патња за породицом, животом и отаџбином
Жртвовање (1986) – филм о визији нуклеарне катастрофе и човековом одговору у духу на њу.
Цитати
Тарковски (у књизи Вајање у времену) :
„Циљ сваке уметности је … да објасни људима разлог за њихову појаву на овој планети; или, ако не да објасни онда бар да постави то питање.”
Време у времену: дневници
„Слика је импресија Истине, коју нам је Бог дозволио да видимо нашим слепим очима.”
1986.
„… чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао значити не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.”
„Када је човјек гладан, оде у продавницу и купи нешто за јело, али када је човјеку заиста лоше нема никуд да оде осим код сексолога или код психоаналитичара, који не разумију ништа од онога што се дешава. То су брбљивци и војари који нас утјеше, смире вас и скупо вам наплате. Мој јунак не може више живјети као прије и чини нешто, можда безнадано, али нешто чиме доказује да је слободан. Овакви поступци могу имати апсурдне посљедице на материјалном плану, али на духовном су величанствене јер отварају пут препороду.”
Извор Википедија