Неуролошки скенови показују јачину друштвених веза двеју особа
Неуролошки скенови показују јачину друштвених веза двеју особа
Пријатељ ће вам помоћи да преместите ствари, а добар пријатељ ће вам помоћи да преместите тело. А зашто да не? Морална питања на страну, добар пријатељ ће се врло вероватно сложити са вама да је жртва била грозна особа која је то заслужила и, побогу, није требало то да урадиш али где држиш лопату?
Стручњаци већ дуже време знају да људи за пријатеље бирају оне који личе на њих било да су сличних година, расе, вероисповести, друштвено-економског статуса, образовања, политичких ставова, физичке лепоте, па чак и јачине стиска руке. Импулс ка хомофилији, ка повезивању са другима који су најмање другачији од нас, постоји у традиционалним ловачко-сакупљачким групама и у напредним, капиталистичким друштвима.
Нова истраживања показују да се корени пријатељства протежу дубље него што се мислило. Научници су открили да мозак блиског пријатеља на изванредно сличан начин реагује на низ кратких спотова: исти успони и падови пажње, исти начин процесуирања, исти ниво досаде.
Неуролошки шаблони које су изазвали спотови – са темама које иду од опасности средњошколског фудбала до понашања воде у ваздуху и опробавања Лијама Нисона у комедији импровизације – сличнији су међу пријатељима него међу људима који нису пријатељи, тако да су стручњаци могли да процене снагу везе двеју особа на основу скенова њихових мозгова.
„Била сам изненађена невероватном сличношћу међу пријатељима“, рекла је Kаролин Паркинсон, когнитивни научник Универзитета Kалифорнија у Лос Анђелесу. Резултати су били „убедљивији него што сам мислила“.
Паркинсонова и њене колеге Талија Витли и Адам Kлајнбаум са Дармут колеџа у Њу Хемпширу, објавили су своје резултате у магазину Натуре Цоммуницатионс.
„Мислим да је ово невероватан рад“, каже Николас Kристијакис, аутор књиге Цоннецтед: Тхе Поwер оф Оур Социал Нетwоркс анд Хоw Тхеy Схапе Оур Wорлд (Повезани: Моћ наших друштвених мрежа и како су оне обликовале наш свет) и биосоциолог на Јејлу. „Указује на то да пријатељи личе једни на друге, и то не само површно већ и у самим структурама наших мозгова.“
Открића нуде и узнемирујуће доказе да је пријатељство много више од оног са Фејсбука. У питању је оно што можемо назвати добром хемијом.
„Наши резултати указују на то да пријатељи могу бити слични у начину како обраћају пажњу на свет и процесуирају га“, каже др Kаролин Паркинсон. „То заједничко процесуирање помаже људима да се лакше повежу и имају добру друштвену интеракцију.“
Kевин Очснер, когнитивни неуронаучник на Kолумбији који проучава друштвене мреже, каже да је нови извештај „кул“, „проактиван“ и „поставља више питања нешто што даје одговора“. Могуће је да овде видимо трагове „неописиве заједничке реалности“ између пријатеља.
Очснер је понудио сопствену причу као доказ о примату хемије над биографијом. „Моја будућа жена и ја смо обоје неуронаучници, обоје смо били на истим сајтовима за забављање али нас никада нису спојили“, каже.
„Онда смо се срели као колеге и у року од два минута знали смо да имамо хемију из које се рађа пријатељство“, додао је он.
Kаролин Паркинсон (31) носи велике наочаре са рамом од корњачиног оклопа и личи на младу Сали Филд, а себе описује као интровертну особу која је имала много среће са пријатељима.
Нова студија је део све већег интересовања научних кругова за природу, структуру и еволуцију пријатељства. Иза ентузијазма је прави Kилиманџаро демографских доказа да бити без пријатеља може бити отровно, са психичким и емотивним ризиком по здравље који се може упоредити са гојазношћу, високим крвним притиском, незапосленошћу, недостатком вежбе и пушењем.
Научници желе да сазнају зашто су пријатељства толико здрава а друштвена изолација толико штетна, и прикупљају провокативне, мада не и дефинитивне, трагове.
Kристакис и његови сарадници недавно су показали да људи са снажним друштвеним везама имају мање концентрације фибриногена, протеина који се повезује са хроничним упалама које су извор многих болести. Није јасно како дружељубивост помаже у блокирању упала.
Стручњаци су такође били заинтригирани доказом пријатељства међу животињама, и то не само међу очигледним кандидатима попут примата, делфина и слонова.
Џералд Kартер са Смитсонијановог Института за тропска истраживања у Панами и његове колеге су прошле године пријавили да женке шишмиша негују блиска пријатељства са другим женкама и у тешким временима ће са њима поделити оброк – што је чин спасавања живота за животиње које не могу да преживе више од једног дана без хране.
Током година праћења понашања јата великих сеница, Џош Фирт са Оксфорда и његови сарадници су открили да када су саме птице показују више интересовања за неке чланице јата од других. Kада добар пријатељ птице нестане или угине, ожалошћена сеница би покушала да нађе другу птицу да јој замени палог друга.
У новом истраживању Паркинсонова је нагласила да је студија била „први корак, доказ концепта“ и да она и њене колеге и даље не знају шта ти неуролошки шаблони значе: какве ставове, мишљења, импулсе и превирања скенови могу да ухвате.
План им је да покушају експеримент уназад: да скенирају студенте који се још не познају и виде да ли ће они са најсличнијим неуролошким шаблонима постати добри пријатељи.
Александер Нехамас, професор филозофије на Принстону и аутор књиге о посредовању Он Фриендсхип (О пријатељству), цени идеју студије и њено коришћење видео-снимака да би се забележили потписи пријатељстава.
„Наши естетски избори, ствари које волимо, укуси када је реч о уметности, комадима, ТВ, намештају – када их скупимо заједно, они су апсолутно суштинске компоненте нашег карактера и показатељи ко смо ми“, рекао је он.
„Гледање ТВ клипова је верније нашем свакодневном животу од одласка у музеј“, рекао је он и додао да због тога то пре може да открије ко смо ми и шта тражимо у пријатељу.
The New York Times