Моника Селеш, тенисерка која је током деведесетих година неколико пута тријумфовала на овом такмичењу. Поред тога, у каријери је победила на 53 турнира, освојила је девет гренд слемова и бронзу на Олимпијским играма, 178 недеља била је прва, зарадила је силне милионе долара, али је упркос свим тим успесима остала природна и скромна, пише Стори.рс.
Прича о владарки светских тениских терена с краја прошлог миленијума почела је баш у српској Атини, где је рођена другог децембра 1973. године, у породици мађарског цртача стрипова Кароља и професорке историје Естер. Има старијег брата Золтана, захваљујући којем је и узела рекет у руке. На паркингу испред зграде у којој су живели, отац јој је уместо мреже везивао канап за бранике два аутомобила, а његова ћерка је по цео дан увежбавала покрете који су је касније прославили као спортисткињу.
„Највише сам волела да ударам лоптицом о зид и захвална сам станарима што им бука није сметала. И данас сам најсрећнија кад око мене постоји велики зид. То је сигурносна мрежа, музика која највише прија мом уху“, описала је Селешова у својој аутобиографији „Форхенд преко мреже живота“. Са девет година освојила је свој први турнир и тада није била ни упозната са свим тениским правилима. Њени родитељи били су принуђени да поднесу велику жртву како би Моникин таленат могао да се развије. У својој другој књизи Од страха до победе, она је написала да су се чланови њене породице одрекли својих каријера, продали све што су могли и 1986. године отишли у Америку.
Тек понегде могло се прочитати нешто о малој Југословенки која удара лоптицу чврсто држећи рекет с обе руке, уз грч на лицу и јаке крике које испушта. Занимљиво је да су се касније многе њене колегинице жалиле судијама како је Моника прегласна када удара лоптицу и да их на тај начин деконцентрише. Светска тениска јавност остала је у чуду када је ова рођена Новосађанка на наредним турнирима почела да побеђује Крис Еверт и Мартину Навратилову, своје фаворизоване колегинице.Убрзо је постала најмлађа шампионка у историји овог спорта. Отворено првенство Француске освојила је 1990. и у том тренутку имала је 16 година и шест месеци.
Од јануара 1991. до фебруара 1993. године остварила је 231 победу уз само 23 пораза и освојила 30 титула на различитим турнирима. Њен особен приступ игри и ментална снага направили су праву револуцију у женском тенису, а Американци су јој стално нудили њихово држављанство.
„Знам где сам рођена и Југославија ће заувек бити у мом срцу. Много је разлога због којих сам била приморана да променим држављанство, али ипак нисам имала снаге да играм за америчку Фед куп репрезентацију када су 1999. године рушени мостови мог родног града“, признала је америчким новинарима на једној конференцији за медије у Мајамију. Додала је и да се осећа као Југословенка, Мађарица и Американка, као и да никада не би могла да се одрекне свог порекла јер би на тај начин порекла оно што заправо јесте.
Али, како то обично у животу бива, тако се и Моника Селеш убрзо нашла у ситуацији у којој јој је све деловало као да ју је неко проклео.
У Хамбургу, 30. априла 1993. године, стадион Ротебаум, у што у преводу значи црвено стабло, као да је тог прохладног дана злокобно наговештавао крваву драму током четвртфиналног меча између Селешове и Бугарке Катарине Малејеве. Када се у паузи између гемова сагињала да заштити ноге од хладноће, мучки јој је забијен кухињски нож у леђа, пред телевизијским камерама и очима целог света, згроженог суровим догађајем на црвеном тепиху од шљаке. Починилац је био Гинтер Пархе из источне Немачке, опсесивни навијач Штефи Граф, који је данима пратио прву тенисерку света од хотела до стадиона.
Повређена Моника, сва у крви пребачена је у локалну болницу, у пратњи мајке и брата. У посету јој је дошла и Штефи Граф која се извинила што је дошла само накратко јер мора брзо да се врати на турнир. Веровало се да ће надметање у Хамбургу бити прекинуто због напада и проливене крви Селешове, која је за неколико милиметара избегла убод у витални нерв и највероватније остала парализована. Она је приватним авионом пребачена у САД на лечење и рехабилитацију.
„Прве недеље после рањавања нисам могла да померам руку, али допустила сам себи да ме испуне мали налети наде како ћу се потпуно опоравити и за неколико месеци опет бити она стара. Тада још нисам била потпуно свесна озбиљности оног што ми се догодило у Хамбургу“ – стоји у њеној аутобиографији. А будући да једно зло никада не иде само, тако је и југословенска тенисерка, у тренуцима када је њена рана још била свежа, сазнала да јој отац болује од рака.
„Желела сам да будем поред њега, али морала сам прво себе да излечим. Своју фрустрацију два месеца избацивала сам помоћу физикалне терапије, нападајући је истим интензитетом којим сам играла мечеве. Пролазила сам кроз болне и безбројне вежбе јачања мишића помоћу меких пластичних трака које је заиста тешко развући“, написала је Моника.
Губитак оца за ког је била изузетно везана, стрес због честих повреда, прекомерна тежина, депресије, ноћне и дневне море као трајна последица крваве хамбуршке мрље, све се то видело на терену. Званично се повукла 2008. године.
СтилКурир