Викенд анализа Јасмине Лукач
Врло брзо, малтене у двадесетак дана, главно питање године која долази постало је – колико ће Вучић јако да брани своју власт пре него што са власти оде. Једнодушан одговор гласи да ће у 2019. он то чинити свим силама и да је на све спреман.
Споља ће вероватно то тако и изгледати. Али, исто тако, они који га лично познају, не би искључили могућност да ће само да се препусти, да ће “изаћи” из приче, уз наравно неки привидно дубоко драматичан расплет по њега лично.
Споља ће вероватно то тако и изгледати. Али, исто тако, они који га лично познају, не би искључили могућност да ће само да се препусти, да ће “изаћи” из приче, уз наравно неки привидно дубоко драматичан расплет по њега лично.
Kако смо дошли до “изласка из приче” када је колико прошлог децембра изгледало да Вучићева “игра престола” нема премца и да он непогрешиво управља свим ликовима од Николића до Белог и да је опозиција у крхотинама са којима ни Ђилас не може много тога да уради?
Дошли смо захваљујући преклапању три равни. Прва је међународна и на њој је Вучић највише изгубио из разлога које није лако протумачити. Баратали смо изгледа са више погрешних процена. Једна је прецењивање моћи Европске уније. Пред такозваним Западним Балканом изгледа да више уопште не стоји понуда евроинтеграција, већ је једино што је на столу НАТО. Погледајмо уосталом како добро иде Рамуш Харадинај са драконским царинама на робу из Србије без декларације Републике Kосово и са дрским понашањем према Федерики Могерини. Можда ће Харадинај у будућност бити кажњен, али сада изгледа као да је Бриселу испоручио олакшање за изостанак потврде визне либерализације ЕУ са Kосовом. И наша премијерка Ана Брнабић као да се труди по узору на Харадинаја, да пружи разлог за неучлањивање Србије и споро отварање поглавља у преговорима. Јер, зашто би иначе изјављивала усред Брисела, да уколико би Унија сада и понудила чланство – Србија још није спремна.
Погрешна процена је и прецењивање моћи европских политичара – они су услед мигрантске кризе и кризе због изласка Велике Британије из ЕУ, упали одреда у проблеме “код куће”. Та гарнитура са Ангелом Меркел на челу је одлазећа, и вероватно у великом паду на пролећним изборима за Европски парламент. Наде да ће политичку снагу те одлазеће гарнитуре освежити приступ младог француског председника Емануела Макрона пропале су у неколико недеља захваљујући протесту “жутих прслука”. И све то је помогло и јачању опозиције у Србији.
И ту смо дошли у другу раван, где је Вучић на губитку. Није први пут да он има протесте на улицама – имао их је и 2016. када их је организовала Паткица, односно Иницијатива НДБ, и 2017. после председничких избора, када их је водила анонимна Фејсбук група Протест против диктатуре са сличним групама. И ти протести имали су “врхове” – поједине дане када су били масовни, и понеког опозиционог политичара који је учествовао и шетао у протестној колони као грађанин. Али, ти се протести много разликују од садашњег. Њихови поводи – ноћно и незаконито рушење у Савамали (2016) и председнички избори (2017) – нису били довољно општи. Њихови захтеви такође – те оставка начелника комуналне полиције, те већа плата здравственим радницима, те свашта нешто, сем најважнијег – промена власти.
Али, сва искуства тих окупљања уграђена су у садашње демонстрације. Уграђено је то да нема ознаке странака и лидера у позивима и саопштењима, нити партијских застава и симбола на окупљањима. Иде се на најширу могућу платформу са народом и грађанима, као иконама протеста, док су политичари готово невидљиви. Оно што су били багериста Џо или Богољуб Арсенијевић Маки рецимо у Петооктобарским демонстрацијама, сада је рецио Милан Јовановић, пензионисани полицајац из Врчина…
И главно што ова окупљања имају, а претходна нису, јесте чврсто наслањање на политичку митологију грађанских протеста 96/97. будући да је Савез за Србију практично коалиција ДС и њених изданака и Двери. Та митологија је толико присутна да се међу појединим шетачима очекују и исти детаљи – да бака Олга изађе на балкон у некадашњој улици Иве Лоле Рибара и као некад поздрави шетаче, иако је то физички немогуће. Или да Ђилас понесе картон јаја са своје фарме органских јаја у источној Србији и први хитне једно на зграду РТС-а, рецимо, као онда што су демостранти засули јајима зграде РТС-а и Политике.
И у тој митологији сви су паметни, немате никог из те политичке екипе која је 90-тих водила протесте који вам неће рећи како ови сада “појма немају”, како тек уче да препознају спонтане детаље који се даље шире кроз народ и слично…
Сад шта се у 2019. очекује од протеста? Тихо, Вучић је већ учинио неке уступке ако их је учинио. Могуће је да их и људи из естаблишмента сами чине, предвиђајући да долазе другачија политичка времена. И то су пре свега уступци у дебатним емисијама на РТС-у – чини се да оволико опозиционих челника није гостовало на Јавном сервису ни у завршницама изборних кампања. Међутим, то што је Зоран Лутовац демонстративно напустио једну од таквих емисија, представља знак да то више није довољно. Има и озбиљних посматрача сцене који сматрају да је Ђиласу, Лутовцу и другима из опозиције, РТС погрешна мета, да је права пропагадна тврђава власти ТВ Пинк. Међутим, греше – Радио телевизији Србије ће се веровати кад буде јавила да се власт променила, а не Пинку. Наравно, уколико и када се то деси.
Политичка снага протеста умногоме ће зависити од смирености Вучића и његових. А они су досад реаговали врло нервозно – полицијска процена броја окупљених коју је изговорио министар Небојша Стефановић, најбољи је доказ за то.
И ту долазимо на трећу, пресудну раван. А то су односи унутар самог најужег врха Вучићеве власти, али и ситуације и расположења по дубини Српске напредне странке. Да би протести опозиције успешно водили догађајима у којима би Вучић сишао са власти – потребне су две повезане ствари. Прва, да он изгуби контролу унутар свог најужег партијског и сарадничког круга, и друга, да неко одатле промени страну јавно. Не мора баш да се придружи протестима, али да поднесе оставку и проговори о свом незадовољству. Многи мисле да ће Вучић расписивањем избора на пролеће покушати да спречи колебање у сопственим редовима и да разбије опозицију док још може. Али, губе из вида да овога пута не одлучује само он, односно процена се не тиче само шта СНС и он могу и уз чију међународну подршку. Први пут на ту одлуку утиче и опозиција како бројношћу на улици, тако и упорношћу да ту бројност, а не рејтинг или изборе, држи у средишту пажње. И зато ће 2019. бити политички преломна за Србију као ниједна од 2012.
Јасмина Лукач, Демостат