Насилнички модели понашања преносе се у све сфере живота, па и у саобраћај. У великом броју саобраћајних незгода ради се о јасном насиљу са (за) воланом. Зато, значајан део саобраћајних незгода треба назвати правим именом – оне су део социјалног насиља
Човек као возач јесте неко ко у вожњи исказује своју личну природу, нарав, побуде, инстинкте. Иво Андрић у “Знаковима поред пута” луцидно запажа: “Нигде боље и брже не можете упознати човека, његову праву нарав, карактер и ћуд, његову ‘душу’, него кад га посматрате док седи за воланом аутомобила и вози. Седећи поред њега један сат, ви ћете без речи и разговора сазнати о њему више него за месец дана сталног дружења.”
Глобални подаци о саобраћајним незгодама говоре да су повреде на путу осми по реду узрок смрти, док су најчешћи узрок смртности међу популацијом старости од 15 до 29 година. Саобраћајне несреће годишње однесу више од милион живота, док материјална штета достиже милијарду долара. У свету је до сада у саобраћајним незгодама погинуло око 20.000.000 људи. Исто толико је остало трајних инвалида. Процењује се да се у свету годишње догоди око 50.000.000 саобраћајних незгода у којима лакше или теже повреде задобије око 7.000.000 људи.
Дневно се у свету догоди око 137.000 саобраћајних несрећа у којима погине око 700 људи, док телесне повреде задобија око 20.000 људи, од чега око 6.000 остају трајни инвалиди. Према проценама Светске здравствене организације, ако се постојећи трендови наставе, до 2030. године смрт у саобраћају постаће пети по реду узрочник смртности у свету.
Kада је Србија у питању, у периоду од 1981. до 2013. године погинуло је више од 40.000 људи, док је повређено више од 600.000. Србија има стопу погинулих у друмском саобраћају од 9,8 на 100.000 становника.
Према појединим истраживањима, од укупног броја кривичних дела, једну трећину чине деликти угрожавања саобраћаја, али и до две трећине свих прекршаја. Kод саобраћајног криминалитета ради се о различитим типовима кривичних дела и прекршаја којима се угрожавају разнолика друштвена добра, а пре свега телесни интегритет човека и имовине. То су кривична дела која имају и објективне и (или) субјективне факторе.
Ова кривична дела настају и из нехатног и умишљајног понашања возача, али и других учесника у саобраћају, при чему је некада тешко утврдити где је јасна граница између нехата, објективне одговорности учесника у саобраћају, умишљаја/безобзирности и права грађана да имају безбедну саобраћајну инфраструктуру. Но, чињеница је да саобраћајни криминалитет, и нехатне и умишљајне природе, покреће питање где је граница слободне воље у саобраћају и да ли је кршење саобраћајних прописа, које ствара безбедносне ризике, облик принуде према другима?
Ниво изражености саобраћајног криминалитета у јасној је вези са социјално-материјалним приликама у неком друштвеном окружењу у погледу стања и старости моторних возила и квалитета и безбедности саобраћајница и путева. Па тако, глобалне статистике показују да најниже стопе смртности у саобраћају имају развијене европске земље, а највише стопе афричке земље.
Утврђивање кривичне одговорности за саобраћајне деликте посматра се као индивидуално објективна одговорност у погледу кривице и надокнаде штете, каква постоји у грађанском праву, при чему се не отвара питање одговорности државе за стање путева и моторних возила.
Овај облик криминалитета изазива бројне негативне друштвене последице: људске жртве и повреде, психолошку трауматизацију, као и материјалне и финансијске губитке појединаца, породица и државе.
Саобраћајни криминалитет повезан је са међуодносом криминала и друштвеног развоја: друштвена покретљивост, стандарди и квалитет живота, ширење људских потреба и урбанизација јесу контекстуални чиниоци за разумевање промена у структури, динамици и распрострањености овог облика криминала.
Истраживања етиологије саобраћајног криминала указују на то да ова појава има елементе узрочно-последичне везе са ризичним понашањима (злоупотреба алкохола и психоактивних супстанци, опасна вожња), психијатријским или психо-органским поремећајима (анксиозност, депресивност, неуротицизам, аутодеструктивност, ниска контрола импулса) и другим облицима друштвених девијација (насиље, организовани криминал, алкохолизам, зависност од дрога, суицид).
У свету је до сада у саобраћајним незгодама погинуло око 20.000.000 људи. Исто толико је остало трајних инвалида. Процењује се да се у свету годишње догоди око 50.000.000 саобраћајних незгода у којима лакше или теже повреде задобије око 7.000.000 људи
Анализе саобраћајног криминалитета с правом узимају у обзир факторе који се односе на географско-климатске услове одвијања саобраћаја (падавине, доба дана, температура ваздуха, степен видљивости, итд), као и на психофизичке особености возача и других учесника у саобраћају (процена ситуације, стање вида и слуха, степен концентрације, умор, реакција рефлекса, емоционално стање, итд).
Саобраћајни криминалитет има и своју виктимолошку димензију. Посебно рањиве групе које су у вишем ризику да постану жртве саобраћајних незгода јесу возачи и путници у путничким возилима, пешаци, мотористи, бициклисти и деца. Такође, у виктимолошком смислу потребно је разумети и допринос жртве саобраћајним незгодама, нарочито је видљиво да се повреде или смртни исходи дешавају код пешака као учесника у саобраћају у ситуацијама када се они не придржавају основних саобраћајних прописа, попут преласка улице на недозвољеном месту.
Очито је и да саобраћај као општи друштвени феномен представља безбедносни изазов за друштво у три основна нивоа: безбедносних ризика у погледу физичких и психичких повреда свих учесника у саобраћају, безбедносних ризика у погледу оштећивања материјалних вредности и еколошких ризика у погледу да савремени саобраћај, посебно у градовима, загађује животну средину и тиме представља и здравствени ризик за становништво. У овом последњем смислу, афере неких великих глобалних произвођача аутомобила у вези лажирања количине издувних гасова које имају њихови аутомобили, указује да саобраћај јесте потенцијално место укрштања привредног криминала са еколошким ризицима.
О саобраћајном криминалитету може се говорити као о изразу општег система вредности у друштву и саобраћајне културе, која је један од његових одраза. Саобраћајна култура представља обрасце односа и понашања учесника у саобраћају и она је део социјализације, вредносних оријентација људи, друштвених односа, а нарочито односа моћи, степена развоја (само)свести грађана о безбедносним ризицима у саобраћају, развоја социјалне емпатије, итд.
У саобраћајном криминалитету онај део који се зове безобзирним или насилничким јесте показатељ самовоље, непризнавања моралних норми и непоштовања слобода других учесника у саобраћају. Kарактеристике и начини испољавања насилничког понашања у саобраћају варирају од земље до земље, што сугерише на то да управо социо-културни фактори утичу на безобзирно понашање у саобраћају. Ниска социјална контрола и висока друштвена толеранција доприносе развијању насилничких модела понашања у вожњи.
И у примеру саобраћаја може се извести општији закључак да неконтролисана моћ “лако рађа” насиље на свим нивоима друштвених односа
Већина возача у нашим градовима, а посебно у Београду, има искуство са насилничким понашањем у саобраћају на дневној основи. Свакодневну појаву представља прекорачење дозвољене брзине, недозвољено приближавање и претицање, непримерено коришћење сирена и вербална агресија. Испољавање саобраћајне агресије чешће се дешава на градским улицама, углавном у послеподневним часовима, када се људи враћају с посла и када су “гужве” на улицама велике. Такође, млађе особе мушког пола најчешће крше саобраћајна правила и понашају се насилно у вожњи.
Насилничка вожња свугде је пристуна, али манифестује се на различите начине. Тако, примера ради, у Јапану се најчешће примењује недозвољено приближавање возилу које се налази испред, док се у Аргентини агресија испољава на вербалном нивоу.
Човек (тзв. људски фактор) кључни је чинилац саобраћајних незгода, а то значи човек у збиру својих физиолошких, психичких, културолошких и социјалних карактеристика. Човек може да има развијено осећање одговорности и да не вози у условима ризика по себе и по друге. Саобраћајна култура само је део шире културе друштва и појединца, а то значи да “човек вози као што живи”. То се најбоље види по званичним евиденцијама узрока саобраћајних незгода: највећи број изазван је великом брзином, вожњом под утицајем алкохола, насилничком вожњом и непоштовањем права пешака. Истраживања психо-социјалних обележја саобраћајних делинквената указују на то да они са високим ризиком у односу на оне са мањим ризиком испољавају две кључне особине: агресивност и неспособност толеранције.
Kада свест о вредности људског живота није довољно развијена, онда се та вредност не поштује ни у понашању у саобраћају. Иначе, алкохолисани возачи узрокују између 30-60 одсто свих саобраћајних несрећа. Они и од пет до седам пута чешће чине тешке несреће на путу. Зато значајан део саобраћајних незгода треба назвати правим именом – оне су део социјалног насиља.
Насилнички модели понашања преносе се у све сфере живота, па и у саобраћај. Званични термини као што су несрећа или незгода у саобраћају указују на “случајност”, “непажњу”, “неприлагођену вожњу условима пута”. У великом броју саобраћајних незгода ради се о јасном насиљу са (за) воланом. Воља за моћ, тако очит друштвени феномен, јасно се препознаје и у понашању неких људи који управљају својим возилима. За њих на путу се зна “ко је велики а ко мали”, за њих не важе жуте траке или право првенства пролаза. Видљиво је да такви људи скупоцени ауто и начин вожње доживљавају као симболе моћи и успеха. Њима зато “нико не стоји на путу” у ограничењу осећаја моћи.
“Kултура толеранције” према насилном понашању у саобраћају, комбинована са слабим одговором система на кршење саобраћајних прописа, снажно доприноси испољавању насилничког понашања у саобраћају. И у примеру саобраћаја може се извести општији закључак да неконтролисана моћ “лако рађа” насиље на свим нивоима друштвених односа.
У нашој јавној свести често постоји толеранција према неодговорним возачима и ризичним вожњама. Таква толеранција директно производи насилничка понашања у саобраћају. Kолико пута се протагонисти “рели” вожњи по јавним путевима доживљавају од средине као “вешти” и “умешни” возачи? И коначно, јасно је да безобзирна и насилничка понашања у саобраћају због својих последица изазивају већи степен друштвене опасности од многих других облика криминала. Зато је одговорност на држави не само да обезбеди добре законе и њихову примену, него и да јасно промовише ненасилну општу културу и хуманистички систем вредности.
Експрес