Цвијић је био уважени српски географ, председник Српске краљевске академије, ректор Универзитета.
Јован Цвијић (1865-1927), истовремено најпопуларнији научник свог доба на Балкану и уважавани академик у свету, део је српске интелигенције која је вештим спајањем знања и моралне одговорности успела да добије бројне, како научне, тако и политичке битке за свој народ.
На његово духовно образовање у детињству, највише утицаја имала је мајка Марија, која га је, приметивши радозналост свог сина, подстицала на даље школовање и усавршавање. Њен син постао је оснивач Српског географског друштва и Географског завода, професор и ректор Београдског универзитета, члан осам академија наука и 16 географских и природњачких друштава.
Јован је титулу доктора наука добио у Бечу, и то дисертацијом о карсту (кршу), због које се сматра утемељивачем карстологије. Значајно Цвијићево откриће било је и препознавање трагова глацијације (стварање масовног леденог покрова) у виду 102 планинска језера у Србији и Бугарској. До тада се сматрало да овај регион није био захваћен глацијацијом, а због своје лепоте и модроплаве боје таква језера научник је називао „горске очи“. Предмет његових истраживања била су и криптодепресивна језера, занимљива по томе што им је површина изнад, а дно испод морске површине. Бројна путовања по скоро свим крајевима нашег полуострва развила су код њега интересовање за народну културу, те је на Филозофском факултету Велике школе у Београду организовао проучавање антропогеографије и ентографије.
Путовати под неповољним друштвеним и политичким приликама, за Цвијића је значило и излагање по живот опасним ситуацијама, посебно у земљама које су још увек биле под влашћу Турске и Аустроугарске. Прерастањем Велике школе у Београдски универзитет, Цвијић постаје један од осам првих редовних профосора те установе.
Блиц