Скадарска улица или Скадарлија је позната боемска четврт у Београду. Сама улица почиње од Браће Југовића и спушта се скроз до краја Бајлонијеве (на „дорћолском“: Бајлонове) пијаце, завршавајући се улицом Ђорђа Јовановића. Боемски део, међутим, је од раскрнице са Булеваром деспота Стефана, а завршава се на раскрсници са Страхињића бана.
Оно што многи не знају јесте да је Скадарлија до друге половине 19. века била неугледна кривудава уличица, којом је текао поток. Била је позната под именом Шићан-мала, што у преводу с турског значи – Циганска махала. Заиста, насељавали су је Цигани, чије су се сиротињске колибе простирале изван варошког шанца, у близини моћне, по злу познате, камене Стамбол-капије. Цигани који су живели у том насељу, имали су божанство спаса – Бибија. По том божанству је и добио име поток, који је од зграде „Политике“ текао ка Бајлоновој (праштајте, ја сам Дорћолац) пијаци, низ Скадарску улицу. Бибијин поток, иначе, један је од бројних водотокова у Београду. Данас је, попут већине, спроведен у канализациону мрежу. Треба знати да су после 1835. Скадарлију почели да је насељавају и Срби и Турци, подижући прве куће са баштама.
Садашњи назив Скадарлија је добила тек 1872. године. Тада је, у ствари, у склопу урбанизације целог тог дела града, почело и њено сређивање. После предаје кључева града кнезу Михаилу Обреновићу и одласка Турака из Србије, 1867, тадашњи хроничари бележе да су се ранији житељи Цигани, из тог запуштеног краја иселили на Чубуру, док је Скадарску улицу почела да насељава сиротиња, као и занатлије. А улица је добила име по највећем луку аквадукта, који се некад простирао делом садашњег Булевара деспота Стефана. Тај највећи лук звао се по Скадру, старој престоници Зете.
Почело је и отварање кафана, које су до тада биле у реону Народног позоришта. Када је 1869. тамо расчишћен простор за изградњу Позоришта, кафане су потражиле ново место за живот. Логично, у близини позоришта, да глумци могу да сврате после представа да поједу нешто, а и да боемима не буде далеко. Прва кафана је, додуше, отворена још 1864. („Три шешира„), а када је 1901. затворена чувена кафана „Дарданели“ на Позоришном тргу (Трг републике сад), Скадарлија је доживела процват.
При копању темеља за Бајлонијеву пивару, у Скадарлији је откривена праисторијска лобања. Све у духу боемије и шале који у овој улици некако „одувек“ владају, лобања је симболично названа „Први Београђанин„. Додуше, нађено је и „десетину комада слонових зуба„. Зуби су, наводно, припадали изумрлом слону „Elephans anpiuus„.
После Првог светског рата, култ кафанског разговора и провода „зацементиран“ је у Скадарлији. Сваки од великана имао је „своју“ омиљену кафану. Ту су седели Ђура Јакшић, Жанка Стокић, Јован Јовановић Змај, Бранислав Нушић, Јован Дучић, Радоје Домановић, Тин Ујевић, Милован Глишић, Мика Алас… Скадарлија је била слабо осветљена, а калдрма је задавала „дебеле“ муке гостима ове улице. Тако је и настао епиграм Бране Цветковића: „Ноћу, кад је ситни сат, идеш Скадарлијом, да поломиш врат„!
Током окупације у Првом светском рату, Аустријанци су јој дали име Ружина улица, и то је била једина промена имена Скадарлије у историји.
Прво преуређење улице било је у периоду 1965. – 1968, када су оштећени делови калдрме замењени каменом из једне калдрмисане улице на Пашином брду, која је асфалтирана. Из улице је измештен саобраћај. Тако дотерана Скадарлија разликовала се од „оригинала“ само по простору између камена, који је попуњен бетоном, па није било блата. И по осветљењу, канделабрима. Скадарлија се 1977. побратимила са Монмартром, боемском четврти у Паризу.
Калдрма је добила назив по грчким речима kalo (добро) и dromos (пут). Калодромос. Добар пут. А код нас је та реч дошла – са Турцима. Они су реч калодромос, односно калдрма (како је убрзо скраћена) користили за поплочавање улица и путева крупним камењем, како би се омогућила проходност у време кише. Осим у Скадарлији, калдрме данас у Београду има још само на Косанчићевом венцу и неким мањим прилазима у Савамали. Посебно обрађене дрвене коцке, којима су у потоњем периоду уређиване улице (још их можете видети, рецимо, на неким местима на Тргу републике, када се скида асфалт односно плоче) и касније гранитне коцке, нису калдрма, иако их народ често тако зове. Пут од ситног туцаног камена је макадам.
Аутор Небојша Вучинић
Извор: vucinic.me