Не постоје речи које би описале усхићење какво осећа историчар док држи у рукама неки комад хартије, за који само он у том тренутку зна какву драгоценост за његово истраживање представља. Мени су данас дрхтале руке, трипут ме прошла језа, а очи се испуниле сузама када сам у архиву, у збирци фотографија које је Озна запленила од некадашњих припадника краљевске ЈВуО, пронашао и једну на којој је мој покојни чукундеда, Радосав Мијатовић.
Препознао сам прво његов лик, па онда и његових сабораца. Онда сам препознао и нашу стару кућу у селу, где сам као основац пре петнаестак година започињао истраживање и писање (ко је тад то могао тако звати?!), па плот којим је некад велико двориште било ограђено.
Сетио сам се, чини ми се, и звука капије – како би зашкрипала кад бих је отворио, па неке воћке, старе и давно неорезане испред ње, па оног мириса у старој и тада напуштеној кући, у којој су мој чукундеда и чукунбаба изродили шесторицу синова: Милана, Миодрага, Живорада, Радослава, близанце Предрага и Ненада…
Тек напослетку видео сам да су и припадници ”службе” потписали све ликове.
Никад раније нисам видео ову фотографију, нити сам уопште знао да постоји. Од дединих ратних слика имамо само једну, оштећену, а и иначе их имамо свега неколико, будући да је нестао у одступању кроз Босну 1945. Не само да му нема слика, него му ни гроба нема – никада нисмо дознали тачно време и место његове погибије. Како је погинуо или умро, од чије руке, у гори или на планини…
Или на Дрини, сневајући своју Шумадију…
Био је командант места, пре рата оснивач ”богомољаца” владике Николаја у свом крају, један од добротвора сеоске цркве… Али су још значајнији људи који су овде са њим: потпоручник Добросав Радојковић Дода, командант батаљона – јунак Јасенице и Бора Танасковић-Бркић, сеоски четовођа ЈВуО.
Иначе, ово је једина за сада позната фотографија Боре Бркића, чак је ни на споменику нема. Његова породица је страховито пострадала: партизани су му запалили кућу и убили стару мајку (такође нашу рођаку, бака Анку), а сам он је, свега неколико дана пошто је ова фотографија настала, погинуо 1944. у борби против Немаца, скупа са својих 11 војника. А помагао је, причају стари паметари, и партизане, све док му на кућу нису ударили…
А када сам окренуо фотографију, на полеђини сам видео леп и кратак ћирилични потпис који је учинио да осећаји узврхуне: ”Мојој драгој Деси, за успомену на њеног татицу, чика Радосава и команданта Доду”.
Знао сам каква трагедија стоји иза овога: сва тројица су настрадали у рату – без обзира јесу ли погинули од Немаца или од комуниста, били су проглашени за народне непријатеље. А Деса, то је била најстарија кћи Боре Бркића, која се у ратно доба верила за потпоручника Доду Радојковића. Сневали су да ће рату скоро доћи крај, па да те јесени и свадбу праве… Али, ”вихор светски” однео је и њих и те јесени заувек им изменио судбине. Дода је отишао пут Босне и више се никада није вратио, а Деса га је чекала, прво месецима, па годинама… па деценијама… и никад га није дочекала.
Причао сам са њом раних 2000-их и била је уздржана, некако и достојанствена, толико да ми је било мрско да запиткујем даље и дирам дубље у старе ране које никада нису зацелиле… иако су ми причали да она још и тада, 60 година касније, чува Додина писма и некакву шубару коју јој је при растанку дао. Придружила му се тихо и занавек, неколико година касније, никад никоме не испричавши своју причу. А њихова љубав, верујем, није била ништа мања од оне, готово легендарне, коју је према својој Слободи (заиста, у имену је био знак) осећао Иво Лола Рибар…
И тако, мењају се времена, људи, мењам се и ја… али ове приче, утиснуте у моју свест од раног детињства, никада из мене нису изашле. Ненадано, постао сам део њих. И оне део мене. Па, ко ме таквог прихвати и воли – добро је, а ко не може, опет је добро…
Памтиша скоро да више нема, нема ни наше старе куће ни плота, а ја сам некако преузео у аманет да и потоњима сведочим истину о њиховом страдању: audiatur et altera pars.
Аутор: Немања Девић
Јадовно