СТАЛНО учимо како човечанство напредује, али када видимо како су неке породице преживеле 20. век, и колико је жртава тај опстанак изискивао, остаје упитаност да ли је тај „напредак“ остварен само у начину међусобног убијања и ратовања.
На ову мисао нас је навела прича Београђанина Александра Шелеметјева, искусног саобраћајног инжењера који се дао у потрагу за прецима и својим бурним породичним пореклом. Баш као многи Руси чији преци су нашли спас у Србији после Октобарске револуције, и он чува веома необичне записе и документа.
Протеривање и поштовање
– ЈЕДАН од мојих давних предака био је официр у Генералштабу Руске царске војске, а за заслуге му је цар дао племићку титулу – почиње Шелеметјев причу о својим прецима. – Тада смо се, по свему судећи презивали Шереметјев, али је један од наследника решио да се ожени „обичном женом“ која није имала племићко порекло, а царица Катарина га је заузврат казнила тако што ниједан члан његове породице није више могао да заврши високе, елитне школе ондашње Русије. Казна је подразумевала и протеривање на Кавказ.
Али љубав је учинила своје и наш саговорник зна да му је прадеда Никола Васиљевић Шелеметјев, са благо измењеним презименом, ипак достигао чин царског генерала и да је био одликован после бурних битака на Кавказу, а потом у Руско-турском рату. Зла срећа је хтела да погине пошто је мир потписан, али на бојишту ратници још нису добили вест о томе. Народ Грузије га је веома поштовао, и подигао му споменик који су касније комунисти срушили.
Потом је деда Владимир Шелеметјев био управник у Ставропољској губернији, а запамћен је као честит и поштен човек, што ће се касније показати битно у овој причи.
Приповедање нас доводи до оца нашег саговорника, Валеријана, који је већ са шест година морао да крене у војну школу. Тако су руски малишани припремани за чин официра још у најранијем детињству.
– Избила је Октобарска револуција 1917. године, теча је био начелник Војне академије, а тетка удата за кнеза Грузије Абашидсзеа, иначе радо виђеног госта на двору Романових. Све то није помогло да моји преци дођу до своје деце у војној школи, и сви малишани су морали да пођу пешке према Криму. То пешачење испресецано војним сукобима подразумевало је 200 километара. Сурово путовање дечаци су прозвали „пут плача“ и малишани су на крају укрцани у бродове који су их водили ка Бугарској. Отац је тада имао 11 година и доживотно је памтио тобожњу енглеску помоћ, када су им слали конзерве са храном у којима је био – песак. То им никада није заборавио.
Валеријан Шелеметјев на крају путешествија ипак стиже у Србију, па у Белу Цркву 1919. године, где је било седиште Кримског кадетског корпуса. У прво време смештај је био очајан, али је лично краљ Александар захтевао да се услови побољшају. Тако отац завршава војну школу, а када је досегао до чина поручника добио је дозволу да се ожени Српкињом – и прекоманду у Скопље.
.jpg)
Од рата до рата
Овакав стицај животних невоља био би довољан за цео један живот. Али тежак пут Валеријана Шелеметјева тек је почињао.
– Потом је прекомандован у Словенију, где је као инжењерац Војске Краљевине Југославије градио утврђења према Италији. Одмах почетком рата добија наредбу да се повуче, држава се распада, а он се мукотрпно, преко Босне враћа у Скопље по мајку, за коју се до тада надао да ће тамо бити сигурна. Опет морају да беже, овог пута од Бугара, и тако стижу до Ниша, где га проналази Гестапо, па сада мора у логор у Немачку. Покушавао је бекство неколико пута, а те догађаје је упечатљиво описао Стеван Јаковљевић у књизи „Мртве душе“. Често су их премештали из једног у други логор и најзад је побегао међу тифусаре, а Немци су, повлачећи се, мислили да ће заражени затвореници помрети, па нису обраћали пажњу ни на њих ни на њега.
И опет се судбина окреће против јунака ове приче, на крају рата га хапсе Совјети, од чије власти је побегао још као дете.
Зачудо, проналази га један од подсекретара самог Стаљина и чувши за његово презиме присети се шта су све преци из породице Шелеметјев учинили у њихову заштиту, па одлучује да ослободи затвореника.
Како је у зараћеној Југославији постојао проглас у којем Народноослободилачка војска позивала официре који нису сарађивали са окупатором да им се придруже, Шелеметјев из логора одлази одмах кући, одбија да се врати у СССР, и ето га ускоро у партизанским јединицама на Сремском фронту.
Прегурао је све муке новог рата, и завршио као потпуковник.
– Једини пут када је отишао у родну Русију, односно СССР, био је 1968. године. Путовали смо заједно, на граници му је једна жена дала грумен руске земље и он га је чувао до смрти. Када је умро 1978. године сахранили смо га тако што смо најпре посули земљу из његове прве домовине преко сандука.
Још је теже сазнање да је судбина Валеријана Шелеметјева била можда и чак блага у односу на многе његове сународнике, који су прошли сличан, па и тежи пакао.
Његов син Александар има бурно руско порекло, укрштено са мајчиним, београдским и српским. Када га упитамо шта је по националности, он једноставно одговара: „Ја сам православац. Шта бих друго могао да будем?“
.jpg)
ВОЈНИЦИ, КОЊИ И БЛАГО
Детињство малог Валеријана почело је без наговештаја да ће га сачекати толико паклен живот. Тако је за шести рођендан, осим уписа у војну школу, добио и коња са седлом и козачку ношњу.
Његов рођак, генерал Николај Римски-Корсаков, брат великог композитора, понудио му је приликом егзодуса да га узме код себе, како би спасао малишана. Требало је да га преузме један генерал пореклом из Индије, али је Валеријан одбио јер није могао да остави 30 другова који су били на истим мукама као и он.
Заузврат, дао му је ковчежић са благом, у којем су биле дијадеме и породичне драгоцености, са наређењем да „га закопа тамо где га буду одвели“ и да га тако сачува за тренутак кад ће му затребати. Нажалост, благо је нестало још током транспорта деце од Крима ка Бугарској.
Вечерње Новости