Одлазак генерала Трифуновића: Мајка ме је заклела да никога у црно не завијем

Одлука коју је донео 22. септембра 1991. године обележила му је остатак живота. Те суботе генерал је предао касарну у Вараждину са великом количином наоружања, међу којим су били и тенкови, како би спасао 280 војника и официра, док су му жена и деца били таоци. Трифуновић је тврдио да је подређенима издао задатак да онеспособе технику и борбена средства и да непријатељу нису оставили готово ништа

Генерал ЈНА Владимир Владо Трифуновић преминуо је у недељу на Војно медицинској академији у Београду, јавио је Н1.

Прича Трифуновића, можда је и највећа срамота српске војске и правосудних органа. Више од деценију и по овај генерал борио се да скине етикету издајника која му је налепљена након што је 1991. године одбио да ризикује живот 280 војника.

Одлука коју је донео 22. септембра 1991. године обележила му је остатак живота. Те суботе генерал је предао касарну у Вараждину са великом количином наоружања, међу којим су били и тенкови, како би спасао 280 војника и официра, док су му жена и деца били таоци. Трифуновић је тврдио да је подређенима издао задатак да онеспособе технику и борбена средства и да непријатељу нису оставили готово ништа.

„Мајка ме заклела, када сам завршио војне школе, да никога у црно не завијем. Рођен сам у породици као десето дете. Учили су нас шта је љубав и поштење“, објаснио је своју одлуку Трифуновић.

Међутим, она за правосудне органе није била довољно добра, нити је за њих било битно што је сачуванио 280 живота – постао је показни случај за све који се успротиве одлукама режима..

У Београду су му судили три пута. Уочи трећег суђења Момчило Перишић, тада начелник Генералштаба, рекао је: „Више од месец дана сам носио бомбу у торби да је бацим на оног издајника ако га сретнем.“

Осуђен је 26. децембра 1994. године на 11 година затвора, због велеиздаје, а врховни суд смањио је казну на седам година робије због „предаје наоружања и војне опреме јединице“.

„Био сам на издржавању казне скоро двије године. У затвору сам био малтретиран и понижаван. Тешко сам оболео. Истина, нешто и због моје дугогодишње војничке службе, али највише због тога што су ме облатили и оклеветали до кости. Породицу су ми растурили. Једино, ето, то што смо сви живи. Али јад и чемер се не може описати. Живимо у крајњој беди“, рекао је након пресуде.

Није то једини процес који се водио против Трифуновића. Поред пресуде у Београду, добио је једну и у Загребу, а судило му се и у Словенији – за ратне злочине .

„Прогоне ме у три државе. А преко мог прогона желе да прикрију недела свог руководства, која су почињена у претходном рату“, рекао је једном приликом.

Жупанијски суд у Вараждину га је 1993. године осудио у одсуству на 15 година робије због ратног злочина против цивилног становништва. Окружни суд у Мурској Соботи, Словенија, заказао је суђење за октобар 2010. Теретили су га, по командној одговорности, за смрт једног припадника словеначке територијалне одбране.

„Ја сам једини генерал којега је Хрватска осудила за ратни злочин, а Југославија зато што нисам починио ратни злочин,“ говорио је Трифуновић.

Притисак јавности након што је двадесетак генерала у пензији тражило аболицију за генерала Трифуновића и пуковнике Сретена Радушког и Берислава Попова уродио је плодом. Половином јануара 1996, председник СРЈ Зоран Лилић аболирао је генерала и његове саборце даљег издржавања казни, али је пресуда против њих остала на снази.

Тек на четвртом суђењу, након 16 година је ослобођен – 17. марта 2010. године Више јавно тужилаштво саопштио је да је „генерал Владо Трифуновић и још четворица официра ЈНА поступили су у крајњој нужди приликом повлачења из касарне у Вараждину“.

Генерал Трифуновић биће сахрањен у Босни и Херцеговини. Узрок смрти, као и датум и време сахране биће накнадно саопштени, јавио је Н1.

Недељник