Олга Одановић: Манда ми је био ослонац и пријатељ

И ДАНАС се Олга Одановић сећа тог чувеног дана када је из родног Алексинца, после завршене гимназије, дошла у Београд и стала испред зграде Академије. Међутим, због мањка самопоуздања, каже, мислећи да нема шансе да је упише, окренула се и наставила ка другом факултету. Уписала је андрагогију, али је негде знала да ће се кад-тад вратити на прву станицу. Кад је завршила трећу годину, схватила је да јој је већ 21 година и да је крајње време да ухвати последњи воз и испуни своју једину жељу. Више није могла да чека, коначно је скупила храбрости, изашла на пријемни, и од 900 кандидата колико их је било те године, прошла из прве.

– Кад сам уписала глуму, испунила сам сва очекивања која сам имала према себи. Јер она је била моја највећа љубав. То вам је као и у животу, кад се заљубите у некога и баш он на крају припадне вама. Тако је и глума припала мени и мојој радости није било краја. Мислим да ме ниједан позив не би испунио као тај. То задовољство траје од тренутка кад сам ушла у Академију па све до данас, а прошло је, богами, 30 година.

* На иницијативу помоћника режије Милана Булатовића, Радош Бајић вас је звао на кастинг и доделио вам једну од насловних улога у популарној серији „Село гори, а баба се чешља“ која вас је прославила. Колико вам је тај позив променио живот?

– Пре свега бих овим путем још једном да се захвалим господину Булатовићу који ме је предложио за улогу Златане. Међутим, кад сам први пут прочитала текст, звала сам Радоша и рекла му да мислим да тај лик није за мене, јер је веома захтеван и тежак. Једноставно нисам била сигурна да ћу моћи тако дубоко да уђем у душу и живот тих људи на селу. После месец дана, Радош ме је поново позвао ради пробног кастинга са покојним Мандом и Ненадом Окановићем, да би видео како ћемо да функционишемо као породица. Пошто се одушевио, убедио ме је да прихватим улогу. Наравно да ми је Златана променила живот. На овој серији смо радили дуго, снимали смо је скоро четири и по године, а цео пројекат „Село гори, а баба се чешља“ траје десетак година. Тако да сам се са Златаном саживела и она је нераскидиви део мог живота.

* Чиме је то Златана очарала публику?

– Похвалила бих првенствено сценарио који је Радош написао. Он одлично познаје те људе и њихов менталитет, јер је тамо и одрастао. И мени је доста помогао објашњавајући ми какве су жене на селу. Мислим да је Златана освојила гледалиште својом људскошћу, она је једна душевна жена и врло осетљива. Такође је и духовита, али носи неку тугу и сету у себи, без обзира на то што је околности наводе да буде комична. Ипак, ми смо као екипа освојили гледалиште нашом аутентичношћу. Ушли смо толико дубоко у животе тих људи да не постоји човек који се није идентификовао са тим ликовима. А кад се милионско гледалиште препозна у њима, онда знате да сте урадили добар посао. Кад вас сваки други човек на улици заустави и каже да је имао стрину која је била иста као Златана, то вам је одмах сигнал да сте погодили праву ствар.

* Златана је освојила публику широм Србије као и њен супруг Милашин, кога је играо покојни Манда… Снимање последњих епизода серије вероватно вам је био и најтежи задатак који сте до сада имали у каријери?

– Нема дана да не поменем нашег Милорада, који је мене много чему научио на снимању, био је мој главни ослонац. Пре свега ми је био пријатељ и колега у ког сам имала највише поверења. Радовали смо се сваком снимајућем дану, једно друго надопуњавали, критиковали, давали подршку… Манда је био изузетно креативан, имао је огромну енергију, њега једноставно не можемо да поредимо ни са ким. Био је јединствен. Нација је изгубила једног великог хероја.

* Рекли сте да су уметници напуштени као сирочићи. Назире ли се, по вашој процени, неко светло у тунелу?

– Знате, не би било сврхе нашег постојања када бисмо престали да се надамо. Ако се појави и најмања светла тачка у тунелу, мислим да смо направили велики потез и да смо победили. Жао ми је што се до данас још ништа није променило. А то светло у тунелу ја ћу и даље тражити, па ако буде требало, сама ћу га осветлети.

* Пред нама је још једна нова година. По чему ћете највише памтити ову коју остављамо иза нас?

– Једва чекам да оде, зато што је за мене била испуњена јако тужним догађајима, великим губицима, није ми донела радости, већ само бол и тугу. Желим да је што пре испратимо и заборавимо. Наравно, никад нећу заборавити Манду, Маџгаља, Гагу Николића, Бату Живојиновића… Много колега је отишло ове године, тако да ми је тешко да причам о томе, али морамо да се радујемо.

ГЛУМА МЕ ЈЕ ВЕНЧАЛА СА ДРАГАНОМ

* ЉУБАВ између вас и вашег супруга, великог глумца Драгана Петровића Пелета, родила се на дипломској представи Ненада Пурића „Гробље аутомобила“. Да ли сте тада били сигурни да је глума најбољи пут који сте у животу могли да изаберете?

– Да, очигледно је да ми је глума донела још много лепих ствари у животу, па и мог супруга, са којим сам ево већ 30 година у браку и са којим имам двоје деце. Наравно, никад нисам помислила да тако нешто може да ми се догоди, али нисам ни прва ни последња која је свог партнера упознала у представи. Захвална сам глуми – да нисам изабрала њу, не бих срела Драгана.

И ДАЉЕ САМ ОНА СТАРА

* ДА ли практикујете да на крају године преиспитујете своје одлуке и за неке ствари окренете нови лист?

– За то не чекам Нову годину, него изаберем неки свој датум. Често знам да кажем да ћу данас или сутра окренути нови лист. Али тешко то иде, никад то не урадим и даље сам она стара Олга. И не резимирам више ништа, зато што сам схватила да је живот непредвидив. Колико год да планирате и одлучујете, биће онако онако како је записано. Јер у томе нисмо сами, има неко изнад нас ко води бригу о томе. Моја једина жеља је да нађем тај трачак светлости који ће ми донети радост.

Вечерње Новости