Оливер Млакар: Онај ко је био звезда у Хрватској, био је и у Србији и обрнуто

ГОДИНЕ као да су стале, први је утисак када угледате Оливера Млакара, некад мегапопуларну југословенску ТВ звезду. Данас живи у Самобору, бајковитом маленом месту крај Загреба, мало гледа телевизију и највише времена проводи у природи. Често путује, а сам каже да се изненади, као недавно у Зајечару, када га препознају и млади људи који нису имали прилике да гледају легендарни квиз „Квискотеку“.

– Питате ме зашто ме у последње време нема више на телевизији? Ма педесет година ме је било, то је цео људски век, сви смо се уморили. И телевизија и ја. Имам 81 годину и ко ће још да гледа старце на телевизији?

* А гледате ли ви телевизију, имате ли времена и воље за то?

– Мало, јако мало. Живим у овом красном крају, имам велику окућницу, своју кућу, неколико малих паса, шнауцера и то вас толико ангажује да немате времена за нешто друго. Евентуално на телевизији погледам неки филм или серију и редовно Дневник. Желим се информисати, а након тога се рано иде на спавање јер се и рано устаје. На ногама сам већ у 5.30, онако како и треба на селу.

* Времена су друга, све се мења, па тако и телевизија. Данас као да више нема звезда које дуго трају, као што сте били ви?

– Ствари су се промениле. Када сам ја почео да радим на телевизији била је једна телевизија и један програм и то је било неко чудо. Пуно се пуно се у то време гледала телевизија, а сваки сам дан био на екрану. Прво сам читао вести, па водио дневнике, водио сам неке емисије, фестивале и квизове и стално ме је било у кућама људи широм Југославије. Других телевизија није било и морао си да гледаш Млакара.

* Па није то ваљда био једини разлог ваше популарности?

– Знате како је, заволите и црног врага ако га виђате сваког дана. Шалим се, биле су то емисије које су се гледале по целој земљи и популарност је напросто дошла сама по себи. Данас је све то другачије, постоји низ телевизија, комерцијалних, оваквих, онаквих, пуно водитеља, звезда, звездица и нико се не успева наметнути као што је то некада било могуће.

* Пројекти у којима сте ви учествовали трајали су годинама, за разлику од данашњих који трају сезону-две?

– „Квискотека“ је ишла десет година, „Мале тајне великих кухара“ чак двадесет. Уз Ивана Хетриха и Љубу Јелчића 1958. године сам на загребачкој телевизији био први спикер, стално на телевизији и онда дође и популарност. А на почетку је све било страшно, био сам уплашен, никакав. Имао сам времена да испечем занат, али није било једноставно. Људи су се учили да гледају телевизију, а ми смо се учили да радимо на телевизији.

* У бившој држави исту популарност имали сте ви у Србији, као Мића Орловић или Минимакс у Хрватској, да не набрајам многе друге?

– То телевизијско тржиште је било пуно веће, цела Југославија је имала исти програм. Касније су се информативне емисије одвојиле, али оне забавне попут квизова су сви гледали. Није тада било подела, политике. Онај ко је био популаран у Хрватској, био је и у Србији и обрнуто, није се гледало одакле је неко. Мене увек зачуди када видим да сам данас још увек популаран у Србији.

* Да ли вам се људи јављају када дођете у Србију?

– Често ме зову да учествујем у неким емисијама, у кулинарском шоуу и прошао сам разне градове бивше Југославије. Пре месец дана сам био у Будви, летос у Македонији, Новом Саду, Зајечару. Људи су ме препознавали и неки су рекли да не верују својим очима да ме виде. У Зајечару ми је један господин рекао: „Господине Млакар, па ми нисмо веровали да ви можете доћи овде. То је за нас невероватно“. Остала су очито нека сећања на она стара времена.

* Имате ли и данас неке контакте са својим колегама из старих времена у Србији?

– Све мање, тиме да сам се често чуо са Мићом Орловићем пре него што је умро, а радили смо и у Сарајеву пре неколико година заједно. Долазе млади, ми стари ипак више нисмо у жижи.

* Видели смо вас у Хрватској ових протеклих месеци у кампањи за изборе, водили сте неколико скупова ХДЗ-а?

– Никада ме политика као политика није посебно заокупљала, па ни сада. Био сам симпатизер ХДЗ-а и водио сам много њихових скупова, али сам никад нисам ушао у политику. Нити сам имао понуда, нити воље за то. Остао сам у својој професији и само сам као водитељ учествовао на политичким скуповима.

* Када бисте вратили све ове године које сте провели на телевизији, да ли бисте поново изабрали тај пут?

– Свакако, јер сам увек био задовољан својим животом. И пре и сада. Нисам никада тражио погачу преко хлеба. Оно што сам радио ме задовољавало, а приходи су били пристојни да се може водити нормалан породични живот. Имали смо све што нам је требало и више ми и није требало. Ништа друго нисам тражио.

* Од свега што сте радили, шта вам је највише остало у сећању, шта сте највише волели да радите?

– Квизове, пре свега „Квискотеку“. Мислим да су квизови у то време били и најбољи део продукције и у то сам се добро уклопио. Лазо Голужа је квизове одлично припремио, имали су своју публику у целој Југославији и био је ужитак то радити. Цела екипа је била веома професионална, педантна и никада ништа није било препуштено случају. Радило се и преозбиљно, само да се не догоди нека грешка или проблем. Волио сам контакте са такмичарима, публиком и напросто сам се у квизовима добро осећао. А добро се осећам и данас, без квизова.

* Хоће ли телевизија као медиј да остане важна као у време када је ваша генерација стварала темеље?

– Мислим да хоће, иако се сада и са интернетом догађају чуда. Видим људе како ходају улицом и гледају на мобилном програм или неке видео-радове. Можда ће и тај сегмент превладати, али телевизија има будућност. Потрајаће телевизија, јак је то медиј.

Вечерње Новости