Патријарх српски, Иринеј, изјавио је да би Српкиње требало да рађају децу како не бисмо нестали као народ. Феминисткиње су реаговале, разјарене његовом смелошћу да уопште говори о сувереном праву жене да одлучи хоће ли или неће рађати. Међу њима се нарочито истакла Зорана Михајловић, потпредседница Владе Србије и СНС-а. Она је, уочи самита женског лидерства, рекла да женама треба препустити да рађају када оне то хоће. Њој је убедљиво одговорио епископ бачки Иринеј, поступајући као сваки добар пастир према заблуделој овчици. Мехо Омеровић је подсетио да је црква одвојена од државе, те да жене, по уставу, саме, својом вољом решавају хоће ли или неће рађати.
Наравно, побуниле су се и Жене у црном, те васколико твитераштво, јер, откуд попу право да прича о нашим материцама. Оштрина према СПЦ код грађаноидски опредељених твитераша, НВО и јавних личности ме је запањила, па сам хтео да јавно, у друштву својих читалаца, промислим целу ствар.
Шта је скандалозно у патријарховој изјави? Поглавар СПЦ је рекао нешто што произилази из божјих речи. У књизи Мојсијевој стоји: „И благослови их Бог говорећи: Рађајте се и множите се, и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи.“. Шта је нормалније него да првосвештеник проноси речи Бога коме служи? Зашто би њему било забрањено да то јавно чини? Верници СПЦ имају право и потребу да чују речи свог свештенства. Не само у храмовима и портама, него и у медијима. Јавно изречен став цркве није наметање. Црква нема никакав апарат силе. Нема и не тражи га. Патријарх није узјахао коња опасан сабљом и кренуо да сече клаберке, менаџерке и невладнице. Он је беседио на основу Светог писма. Дао је очински савет, забринут за опстанак народа коме припада. Бројно стање нације јесте битан чинилац њеног опстанка и снаге.
Да ли је легитиман циљ опстанак народа? Ако јесте, онда је преокрет негативног тренда у односу наталитет/морталитет императив. Не може опстати народ који чешће умире него што се рађа. То је проста математика. Према Политикином чланку од 169 општина у Србији само пет њих је током претходне године имало позитивни природни прираштај – Сјеница, Нови Сад, Прешево, Нови Пазар и Тутин, а у 2016. рођено је најмање беба откад се води витална статистика, тј. од 1900.
Да ли патријарх, дубоко свестан ових података, има право да буде забринут за своју паству и да јој о томе прозбори? Коме уопште може да засмета патријархов савет? Ако не верујете у Бога или нисте део СПЦ, шта вас се тиче? Декларисане феминисткиње углавном су ван цркве. Не видим зашто би њих тангирало мишљење њеног поглавара. Да није ипак неке малчице лецнуло и побудило осећај кривице позивање на потребу рађања? Инстинкт продужења врсте је уграђен у гене сваког живог бића, не само људи, па тако и савремених жена и мушкараца, чак и феминисткиња. Друштвени чиниоци су условили да људи уобразе како су за њих стандард, каријера, хедонизам, провод итд. испред потребе за породицом и родитељством. Људи од 35, 40 година мисле да су и даље млади, да треба да се издувају, проведу, пропутују, наједу и напију пре него се „скрасе“ и поведу поридични живот (као да се неко отима за њихово друштво и иначе). Да се разумемо, желети удобан живот није грех, али то није најважније. Многи очекују холивудске авантуре и чезну за узбуђењима, романескним доживљајима, те филмским бајкама не хотећи да прихвате нормалан живот, са свим својим лепотама, али и тешкоћама и обавезама. И такви, у дубини душе осећају и знају (у огромној већини) да треба имати децу, али одлажу завршетак свог пубертета до у недоглед, стално ишчекујући да им се деси нешто велико. Једноставна истина је да време пролази, да се нико не подмлађује, а да у поодмаклом добу и рађање бива теже и опасније него у време када га је природа наменила људима.
Неко нам стално намеће то да је дете препрека проводу и уживању. Тренутно се у Србији рађа просечно 1,6 деце по жени. То није проста репродукција. Двадесеторо родитеља, добију шеснаесторо деце (статистика је по жени, па овде преведена на родитељски пар није сасвим прецизна), дакле четворо мање у новој од претходне генерације. То је 20%. Ако имамо у виду смртност и неке друге факторе, требало би да у једном браку буде рођено просечно око 2,2 деце само за просту репродукцију. Да бисмо као народ расли и развијали се, неопходно је да парови просечно имају по троје деце.
То су потребе са становишта опстанка Срба. Да видимо и чиниоце који се користе као контрааргументи.
- Стандард је низак, ново је време, нећемо да рађамо децу коју не можемо да хранимо. Истина је да нам је стандард живота лош. Но, будући да је у пресиромашним афричкоазијским земљама стандард много гори него овде, а да им је наталитет немерљиво већи, неће бити да је стандард кључни разлог нашег слабог наталитета.
- Образоване жене неће да буду само машине за рађање.Аргумент иде за тим да образовани људи имају мање деце од необразованих, ваљда приглупе руље која не уме да забавља на други начин сем правећи децу. По броју високообразованих Србија са десетак одсто популације не спада у светски врх, напротив, али је по просечној старости становништва друга у свету, а има један од најнижих наталитета на планети, дакле није ни преобразованост Срба узрочник слабог рађања деце.
- Остваривање у другим областима живота, пре свега у каријери, одлаже мајчинство и очинство. То је факат. Уколико људи чекају да у послу постигну успехе о којима сањају да би почели да траже партнера и стварају потомство неретко зађу дубоко у четврту деценију када деца стигну на ред, а тада је тешко стећи бројно потомство.
- Здравствени разлози. Повећање стерилитета и других тешкоћа са зачећем је озбиљан проблем, али се он овде не разматра зато што није вољне природе. Овај чланак има амбицију да расправи узроке због којих неко бира да нема децу.
Из свега реченог, мени себичност изгледа као кључни фактор нашег ниског наталитета. Углавном је немање довољно да се детету обезбеди све што му је потребно изговор, еуфемизам за немам довољно за све што је потребно мени. Ја хоћу да се облачим, да путујем, да излазим, посећујем ресторане и купујем геџете. Хоћу и слободно време, одмор, опуштање… а тога је премало ако гајимо једни, две, три… бебе. Ноћу се ретко спава, природно буђење родитеља је научна фантастика, цео дан је испуњен обавезама, искувај, опери, обриши, подгреј, замути, успавај, умири… Опет, нису ни материјалне жеље бласфемија, али то постају ако су некоме важније од деце, наравно, по мом мишљењу.
Рађање ја не бих назвао дужношћу, него потребом условљеном љубављу према супружнику и жељом да баш са том особом поделимо и наставимо свој генетски материјал. У другом реду приоритетних разлога за рађање, видим и посве природну жељу да нашим потомцима оставимо земљу коју смо наследили од предака. Нормално је желети опстанак свог народа, те схватити да је нужно да га буде више како би опстао на својој територији. То не значи рађати децу да би гинула у рату, већ да би живела на своме и својом бројношћу заштитила саму себе. Историја познаје нестајање многих цивилизација. Они народи који се рађају више, траже себи животни простор, они којих има мање се повлаче и губе га. Ми такав трагични сценарио видимо на делу своје земље, на Косову и Метохији. Арнаути су освајали део по део земље својом бројношћу. Из генерације у генерацију, па Срба данас на Космету има врло мало. Ово су схватили Израелци. У докторској тези Слободана Јанковића, са Института за међународну политику и привреду, каже се да су млади Јевреји, најчешће високообразовани, надмашили Палестинце наталитетом. У породицама са магистарским и докторским звањима се рађа по петоро, шесторо деце, не као изузетак, већ све више као правило, те сада време ради за Јевреје и они могу да чекају за себе повољнији договор о разграничењу. Ова теза, наравно, опширно објашњена је била и оригинални научни допринос у проучавању фактора који ометају мировни процес на Блиском истоку.
За рађање, тј. нерађање подједнаку одговорност сносе и младићи и девојке. И једни и други су захваћени иритирајућим егоманијаштвом и жељом за хедонистичким ужицима, те развлачењем младости до дубоко у средовечје. Наравно да свако има право да одлучи хоће ли или не да буде родитељ, али и заједница, друштво као такво, има право да устроји сопствене вредности. Црква има право да на те вредности утиче. Она их не намеће, али је свакако позвана да, макар, верницима каже своје мишљење. Потпуно је легитимно да једно друштво, рецимо српско, као кључне узме породичне вредности, вишедетност, брачну верност, црквеност, родољубље, радиност… Такође је легитимно те вредности заговарати и промовисати на сваки могући начин и свим средствима да би постале општеприхваћене. Легитимно је и залагати се за оне вредности које сам у чланку означио негативно, али није легитимно вређати клирике и људе из Цркве када нешто јавно кажу. По ко зна који пут се показало да су лажни борци и боркиње за људска права у бити фашисти и тоталитаристи који би да у свакој расправи победе тако што другој страни забране да говори.