Крајем 19. и у првој половини 20. века, малобројне жене успешно су еманциповале свој списатељски, научни, философски, сликарски, архитектонски, медицински или дар за хуманитарни рад. Међу ретке спада и Спасенија Пата Марковић. Њена сфера деловања биле су – кулинарске чаролије, а чувени „Патин кувар“ остала је и после осам деценија света кухињска литература.
Неки историчари стављају је у списак првих учених жена, које су се бориле за изједначавање права жена и мушкараца. Јер, све што је урадила, све што је написала, поставило је темеље равноправности међу половима у Србији. И док су се многе храбре пионирке бориле против убеђења да је женама место у кухињи, а не на важним позицијама у друштву, Пата је желела да жене и девојке, даме или госпођице увек блистају као домаћице. У време када је својим писањем градила то веровање, угледна српска трпеза била је у домену мушкараца. Спасенија је све изменила!
Кћерка Димитрија Ђурића, војног министра, и по мајци Персиди унука министра просвете Димитрија Матића, доктора филозофије и члана Друштва српске словесности, Спасенија је добила прворазредно васпитање. Добро одгојена девојка из угледне грађанске породице, поред вештине вођења домаћинства стекла је и врхунске манире комуницирања у друштву.
Велики београдски хроничар Бранислав Нушић доживео је Пату овако:
„Министарска ћерка била је прва учена домаћица, са дипломом најпризнатије Бечке школе за вођење домаћинства. Знање које је стекла у царском граду, одлучила је да искористи за опште добро својих сународница. Желела је да наше даме научи како да им трпеза буде укусна и разноврсна, на који начин да воде кућу и да схвате због чега је потребно да домаћица постане угледно занимање. Желела је да Србију приближи свету и свет Србији. Већ 1907. године, по принципима бечких и мађарских домаћинстава, објавила је први – „Кувар и саветник’“.
Девојче неговано и школовано у Бечу, у најпрестижнијим школама, лепа и несумњиво паметна, враћа се у Београд и прикључује покрету који је почетком XX века узео прилично маха: писање и објављивање кувара.
Касније се удала за доктора Зорана Марковића и поред улоге узорне супруге и мајке (имала је двоје деце и три унука), постала управитељица Домаћичког течаја Београдског женског друштва и Женске занатске школе, а водила је и јединствену мензу у којој се сваког дана хранило сто особа, претежно школске деце. Била је и активна чланица Кола српских сестара.
Популарност је стекла као ауторка колумне у листу Политика „Добра кујна за добре домаћице“. Када 1937. године почиње да уређује свакодневну рубрику „Јеловник за данас“, Пата иза себе већ има школу за домаћице, објављене куваре и забрањену Читанку за домаћице. Куражила је читатељке из свих крајева земље да шаљу рецепте заборављених старих јела и рецепте краја у коме живе и тако сакупила огромну, вредну ризницу кулинарских специјалитета које је брижљиво проучавала, лично испробавала с најбољим београдским куварима и посластичарима, а потом их уобличавала и чинила сваком разумљивим. Омиљеност Пате међу читатељкама била је огромна. Редакција је примала хиљаде писама, а у многим породицама се кувало по јеловнику који им је за тај дан предлагала госпођа Марковић. Њена жеља је била да читатељке, поред савета о кувању, добију и сва знања о хигијени исхране, о хранљивој и калоријској вредности намирница која је о исхрани и здравом животу тадашња наука могла да понуди.
Тако је настао чувени „Патин“ или „Мој кувар“, збирка од преко 4.000 испробаних, сређених и несумњиво одличних рецепата сачињених уз сарадњу најбољих куварица, познавалаца наше и стране кухиње, гурмана и петорице врсних лекара. На осам стотина страница великог формата, „Мој кувар“ објављен је 1939. године и до данашњих дана остао непревазиђен приручник за кулинарске вештине, дијететику, негу болесних, исхрану деце и старих особа, за припремање породичних окупљања и слава, као и ненаметљиви грађански бонтон за трпезом. Ауторка је сматрала да се лепи манири стичу за столом. Тако је и живела.
Начинила је дело које се самом појавом, а још више садржајем, разликовало од тадашње реторике. Тиме је засметала многим припадницима српске конзервативне струје, јер је ширила идеју да је модерна Србија могућа. А, била је „само“ жена. Признање и оспоравање, у наизменичним таласима, биће њена судбина до краја живота.
„Од када уђете у њен дом – пише Нушић – видите да је то дом учене, српске даме у коме ничега не мањка. Помислио би човек да у њему борави каква краљица и да има бар туце послуге. Међутим, госпођа Марковић има само једну служавку, са којом ради исте послове по кући. Када видите да се у маниру велике даме понаша као да је њен дом Двор, док не прозборите са њом не бисте ни поверовали у њену скромност и ведар дух којим она зрачи.“
До почетка Другог светског рата, Пата је радила веома марљиво и у том периоду објавила је три Велика народна кувара и 15 свезака разних рецепата. После рата била је ухапшена као издајник иако је скривала и хранила јеврејску децу. Све јој је национализовано, а име било изопштено из јавног живота. Међутим, како је била једина школована домаћица, пустили су је да ради, да води школе за младе, неуке партизанке и учи их лепом понашању, манирима за столом и основама грађанске кухиње, прилагођене „радном свету“. Сви кувари, објављени после 1945. године, па до 1990. године у њеном ауторству, потписани су са „СМ“.
У послератном периоду живела је окружена породицом. Доживела је дубоку старост. Умрла је крајем 1974. у Београду.
Пата Марковић била је храбра жена, борбеног духа и вулканске енергије. Беспоштедни борац за савремени начин живота у складу са прихваћеним начелима медицине и хигијене, а нарочито за ослобађање жена из „кухињског ропства“ и за њихово увођење у токове модерне Србије и Југославије.
Дело Спасеније Марковић и њено виђење боље Србије, коју је она у својим куварима покушала да направи, изнад је сваког заборава. Као стручна литература у кулинарској бранши може да нам служи на понос. Јер мало који народ на свету сличну поседује.
„Патин кувар“ остао је библија сваке праве домаћице.
Петар Пеца ПОПОВИЋ, ВеликиЉуди