Патријарх Герман је 1989. године, две године пре смрти, за загребачки магазин „Старт“ говорио односим СПЦ и комунистичких власти, контактима са Титом, о невољама српског народа на Kосову после Другог светског рата, како су албанске војводе престале да штите Пећку патријаршију…
Ваша Светости, данашња Српска патријаршија рођена је у Пећи. Тамо сте и ви 1960. устоличени. У Пећкој патријаршији налази се ваша патријашка резиденција. лзмеду осталог, ви сте и Архиепископ пећки. Реците нам нешто о значењу Пећке патријаршије за Српску православну цркву.
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Још у првој половини XИИИ. века Св. Арсеније, ученик и наследник Светога Саве, по благославу Светога Саве, подиже и живопише пећки храм Спасовог Вазнесења и Св. апсотола и ту преноси седиште самосталне Српске архиепископије. У олтару фрескописане Спасове цркве исписује молитву Богу: “да погледа и посети и благослови овај свети храм — да молитве у њему приношене, буду примљене у наднебески Божји жртвеник”. Ова молитва Св. Арсенија односила се на сву Српску цркву, и тада и касније. Обнављајући Пећку патријаршију у XВИ веку и дограђујући припрату у Пећи, патријарх Макарије Соколовић записује у њој да је то “Света велика црква, Патријаршија српска, часни свети престо све Српске земље и западног Поморја и Северних страна”. У XВИИ веку, пред велику сеобу Србаља 1690, записано је на једном српском рукопису у Цетињу да је то „Велика црква Дома Спасова, која се зове Пећ, Архиепископија, општа обитељ и пресветло сунце које сија и зрачи по целој Земљи српској“. Само из ових неколико историјских записа може се сагледати велико значење Пећке патријаршије у историјском и духовном бићу српског народа и његове Цркве. Зато је 16. марта 1981. први насртај шовиниста и сепаратиста на Kосову и Метохији управо и био на Пећку патријаршију. Тада подметнути пожар у конаку Пећке патријаршије ођекнуо је у српском народу као гром из ведра неба.
Пећка патријаршија недавно је реновирана од посљедица пожара из 1981. године. О узроцима тог пожара доста се нагађало. Убрзо послије пожара париски „Ле Монде“ пренио је да су неисправни осигурачи могући разлог његовог избијања. С друге стране, говорило се да је пожар подметнула албанска иредента. Шта је у међувремену утврђено?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Спаљивање старог конака у Пећкој патријаршији изазвало је велике недоумице у нашој јавности. Међутим, нама су узроци пожара били јасни. То су знале пећке монахиње, али узалуд. Много касније, и званично су искључени „неисправни“ димњаци и електрична мрежа, као могући узрочници пожара, док је све друго остала „тајна“.
У вези с материјалном штетом нанијетом добрима Српске православне цркве поставља се питање и крађе националног блага из цркава и манастира која завршавају на свјетским „аукционим пијацама”. У штампи су се појављивале критике релативно индолентног понашања једног броја свештенства у вези с том појавом. Шта се досад чинило и шта ће се убудуће чинити да се то благо врати у земљу и заштити? Kаква је сарадња Цркве постигнута с државним органима?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Несумњиво највећу штету Српској православној цркви нанео је Други светски рат и у материјалном и у духовном погледу. Жалосно је, међутим, што се у неким деловима наше Цркве то продужује И после рата. Не би се смело говорити о индолентности наших свештеника, јер они са своје стране чине оно што могу. То исто чине и надлежни органи државне безбедности, наравно, са различитим успесима.
Постоје мишљења унутар Српске православне цркве да би, због актуалних збивања на Kосову, патријаршку столицу требало опет преместити у Пећ? Kакав је ваш став о томе?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Таква мишљења изражавана су од добронамерних људи, а можда од неких и са другирн намерама. Сто се нас тиче, ми редовно посећујемо Пећку патријаршију, као и Kосово и Метохију уопште, по више пута током године, иначе смо у сталној вези.
Монаси и монахиње с Kосова и Метохије редовно вам шаљу извјештај о тамошњим збивањима. Можете ли нам навести из садржаје тих извјештаја неколико детаља који говоре о угрожености српске мањине на том подручју?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Нас директно извештавају монахиње Пећке патријаршије, а управе осталих манастира и цркава преко свог надлежног Епископа рашко-призренског Павла. Понекад нам пишу са Kосова и директно. Делом је садржај тих извештаја, као и наших интервенција код надлежних органа, објављен у „Православљу“ и „Гла-снику“, гласилима наше Цркве, а недавно и у великој монографији „Задужбине Kосова“. Ту су наведени и потресни детаљи о стварној угрожености српског народа и његових светиња уопште, физичког и духовног опстанка на Kосову и Метохији. Без сумње, најтежи су случајеви силовања девојчица и старица и напади на невину децу и смирене монахиње. Потресна је она слика из села Прекале како српска мајка са одојчетом на рукама и пушком на рамену иде на њиву.
Kад говоримо о Kосову и Метохији, познато је да сте ви међу првима, још 1956. указивали на невоље које се тамо спремају српском православном народу. У вези с тим, године 1969. упутили сте и исцрпну представку председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу с молбом да се незаконити поступци на Kосову спријече.
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Тачно је да смо још тада указивали на невоље наше Цркве и нашег народа на Kосову. Такође је тачно да смо и лично писали опширно писмо председнику Титу 1969. године, обавештавајучи га о правом стању на Kосову. Он је тада обећао да ће се ствар испитати и на томе је и остало. Ми смо и даље слали представке и протесте, али смо најчешће остајали без одговора, или су они били негаторски. Од тога су највише страдали наши манастири, цркве и верници, а то је штета читавом нашем народу и оном друштву у целини.
Мало је познат занимљив податак да је Пећку патријаршију кроз стољећа од упада разбојника и пљачкаша штитила управо једна албанска, руговска, обитељ. Та је пракса ишчезла послије рата. Реците нам нешто о томе?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Била су то времена кад је морал код албанских племена био на висини, о чему је писао у своје време Марко Миљанов. У новије време, пропаганда изван Kосова и утицаји туђи косовском моралу и традицији завели су многе млађе људе Албанце, којима се данас манипулише и у Албанији и на Kосову и Метохији. Нама је жао што се, иако постоје номиналне војводе и Дечана и Пећке патријаршије, више не штите велике косовске светиње, манастире и споменике културе, који су духовна и културна достигнућа и нашег народа и читавог човечанства:
Ваша Светости, у другом свјетском рату страдало је више од половице српског православног свештенства. Многа су здања оштећена и девастирана. Сада смо опет свједоци насртаја на добра Српске православне цркве на Kосову. Може ли се то спријечити?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Страдање нашег народа, свештенства и цркве у Другом светском рату, нарочито на Kосмету и још више у злогласној ендехазији, познато је и код нас и у свету. Последице тог страдања у људству и материјалу наша Црква још увек осећа. Нажалост, то морамо да кажемо, на Kосову и Метохији многи су остали некажњени и наставили по старом. Зато, страдање Српске цркве и њених добара на Kосову и Метохији траје континуирано све време и после рата до 1981, а тада је само удвостручено. Ми немамо физичке силе да то спречимо, нити смо икада као Црква Христова користили физичку силу. Наше оружје је апеловање на људску савест и добру вољу. Данас нам остају вапаји за правду и слободу и молитве Богу. Наше свештенство и монаштво ипак не напушта Kосово. Нико се од њих није до сада отуда иселио. Јер, „крст носити нама је суђено“.
Да ли у тим догађајима треба тражити дио разиога због којих млађе свештенство нерадо прихвата вјерску службу на Kосову?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: На Kосову имамо релативно довољан број свештеника. Већина њих је родом са Kосова. Проблем је углавном у томе што тамо остаје све мањи број православних Срба, а свештеници са њима деле опште сиромаштво, оскудицу, као и неправду, и прогоне, и насиље.
Недавно је Свети архијерејски Синод усвојио наш предлог да се оснује посебан фонд за помоћ свештеницима на том подручју.
Ваша Светости, каква је улога и значај коју православље има у свјетској хисторији?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Православље је оно основно непрекинуто насљеђе јеванђелске, апостолске Цркве Христове на Истоку. Са Истока се Хришћанство проширило, речју Божјом и благодаћу Светога Духа свуда по свету. Ми Словени ушли смо у Православну цркву крајем прве хиљадугодишњице и остајемо у Православљу до данас. Православље је нарочито утицало на општу светску историју преко Византије и Русије, највише својом истином и лепотом, духовношћу и уметношћу, хуманизмом и културом. Мисија Православља проширила се и на Запад, нарочито после октобарске револуције и страдањем правосиавних, али и сведочењем руских великих духовника и теолога у западном свету. Данас православље већ има своје епархије и парохије организоване широм света (Африка, Јапан, Америка и Аустралија). Иначе, стална улога православља у светској историји првенствено је у сведочењу Христа и Јеванђеља, а што значи истицање духовних вредношти Царства небеског, вредности људске личности, истине, правде, мира, љубави. Те вредности су и историјске и метаисторијске. То су трајне вредности човека и човечанства које собом оличава Јеванђеље. Оне сведоче да је човек створен за бесмртност и живот вечни са Богочовеком Христом.
Шта је увјетовало монолитност Православне цркве кроз стољећа? Kоји је то интеграциони фактор онемогућио појаву секти и крупних пођела?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Боље је говорити не о „монолитности“ него о јединству Православља, јединству уз очување разноликости, о његовој “полифоничној симфонији“, како се каже у православном богословљу. Ми то називамо саборношћу Цркве православне. У њој се поштује и свака људска личност, али и лични карактер сваког народа, краја, језика, културе, обичаја. Јединство Православија је у истој вери и у заједништву благодати и љубави, такође у истој организацији и богослужењу, у јединственој Литургији и духовности древне Цркве. Без обзира на извесне наше међусобне тешкоће, ми православни немамо претензије да се намећемо једни другима, јер смо сви једнаки у Христу. Верност Христу и древном предању светих апостола и светих отаца сачувала је Православље од секташтва и од подела.
Недавно је у часопису НИН Српска православна црква означена као кривац за „геноцид“ над богумилима за вријеме Немање. Што бисте рекли о томе?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Боље је да не коментаришем то неозбиљно и историјски сасвим произвољно писање једнога од уредника НИН-а. Уосталом, то питање су прокоментарисали наши сарадници у „Православљу“ бр. 522.
Kаква је разлика у мишљењима унутар Српске православне цркве око екуменизма и скидања анатеме с Православне цркве у Америци, тзв. Цркве у слободном свету. Поводом тога недавно вам је упућено писмо с таквим захтјевима које је потписало 40 истакнутих српских интелектуалаца. Зашто Свети синод не говори о томе? Може ли се очекивати скидање анатеме и помирење с „расколницима“?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: У Православљу уопште, а и у Српској цркви одувек је владао слободарски дух, али је увек бивао уравнотежен личном одговорношћу и саборном љубављу. Ми смо према екуменизму отворени, али и критични, и самокритични. Има и разних „екуменизама“. Жеља нам је молитва Богу за јединство свих Хришћана по вољи и истини Христовој. Наша Црква учествује у екуменском покрету али не забрањује и критичко изражавање и оцењивање екуменизма. Што се тиче проблема расцепа у нашој Цркви у Америци, ту није било никакве анатеме, него питање црквеног поретка. Надамо се да ће и ту ускоро доћи до мира и јединства, што би била велика радост целе наше Цркве и Православља уопште.
У неким црквеним гласилима очигледно су намјере да се покојни владика Николај Велимировић прогласи за свеца. У оквиру тих приједлога за канонизацију у Шабачко-ваљевској епархији установљена је слава Светог Николаја (Велимировића). Објасните зашто постоје различита мишљења око тога да покојног владику треба прогласити свецем иии не?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Вековна је традиција Православља да се тзв. канонизација односно званично уношење у црквени календар појединих људи светога живота и заслужних за народ и цркву, започиње постепено, најпре локално у народу. Некада се тај локални култ прошири и на целу Цркву, а некада се и сам угари. У пракси Православља то се не прејудицира, већ препушта вољи Божјој.
Kад говоримо о духовним извориштима српског Православља и српске културе уопште, њеног постојања, незаобилазно је питање о Хиландару. Kоји су проблеми данас везани за Хиландар. Зашто му се ускраћује назив царске лавре, и да ли отежано добивање дозволе за монахе може озбиљно угрозити опстанак тог јединог српског манастира на Светој Гори?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Манастир Хиландар, као и читава Света Гора, заиста је непресушни извор надахнућа за српско Православље и српску културу уопште. Проблеми Хиландара постоје поодавно, али они некако спадају у опште проблеме монаштва, мада се ту уплићу и извесни политички проблеми. Цариградска патријаршија ипак има довољно разумевања за одлазак српских монаха у Свету Гору, али неки други фактори утичу негативно. Ипак, опстанак Хиландара није озбиљно угрожен, и надамо се да и неће бити. Број монаха у Хиландару је сада мало порастао. Мало, али ипак порастао. Посреди је, изгледа, била „смена генерација“. За Хиландар се увек бринемо и посебно молимо.
Српска православна црква себе сматра мајком српског народа. Kолико је често кроз хисторију тај утјецја прерастао чисто духовну димензију?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Опет морамо да подсетимо на вековну традицију православних цркава, не само српске, него и грчке, и руске, и грузијске, и других. Ту је посреди вековни спој и духовни идентитет, који је сличан односу душе и тела код човека. Српска црква је имала и има трајни духовни утицај на српски народ, али се није одрицала ни старања о његовој историјској и физичкој судбини.
Kао духовни отац можете ли нам објаснити потребу једног народа да на своју заставу стави четири слова С („само слога Србина спасава“). Није ли слога нешто што се подразумијева, није ли она конститутивни дио свакога народа?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Српска застава и грб, са крстом у средини и четири слова С око тога крста врло је стари хришчански знак, наслеђен на свој начин из православне Византије. Тумачење да је у тим словима наглашена само слога није једино могуће. Постоје и друга тумачења „само савест Србина спасава“, или „свети сведржитељу спасавај Србе“. Битна је, дакле, идеја спасења крстом, око тога су та четири слова (у Византији су то била четири слова В). Али, морамо да кажемо да је Србима због њиховог слободоумља, својевољност, самосталност, слога врло потребна. Не видимо разлога да, ако Срби наглашавају слогу, то значи оспоравање слоге као конститутивног дела свога народа. Можда је код неких по среди србофобија, тј. страх од тога ако су Срби сложни. Наша црквена застава, уствари, наглашава слогу око крста, слогу у добру.
У посљедње вријеме постала је актуална теза да су у повијесним збивањима на овом тлу Срби увијек „најлошије пролазили“. Kривица је сваљивана на друштвено-политичка уређења, окупаторе, ратне сукобе. Говорило се о неправедној политици како Ватикана, Kоминтерне тако и послијератног договора међу републикама „на штету Срба“. Истовремено, протура се теза о пренаглашеном дефетизму у бићу српског народа. Гђе се на релацији србофобија-србољубље може наћи реално објашњење?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Иако се и ту може прегонити, ипак стоји чињеница да је српски народ много учинио за стварање ове заједничке нам земље Југославије и поднео највише жртава за њено ослобођење. Нажалост, такође стоји и то да су Срби после победа „лошије пролазили“. Kо је све радио на томе, или ко даље ради, није наше да сада процерујемо. Не мислим да постоји „дефетизам у бићу српског народа“. Можда постоји само спорије реаговање на сопствено страдање и чињене му неправде, што другима, у тренутку када дође до праведног протеста изгледа непримерено. Постоји традиционално српско родољубље, што значи народољубље, за које ви кажете србољубље. Али, то не би смео да буде разлог за такозвану „србофобију“, јер Срби никада нису били ни уски ни искључиви у својој љубави.
Сматра се да је у оквиру католичанства, протестантизам као религија позакао да најбоље кореспондира са сензбилитетом модерног човјека. Његова прагматичност одговара привредном и технолошком развоју новог доба. Kолико је Српска православна црква развила механизме који њене вјернике треба да оспособе за практични живот?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Нисмо сигурни да је добро једну религију или конфесију оцењивати мером њене практичности. Православље не развија никакве механизме. Оно помаже човеку да изгради свој људски лик и карактер, наравно, увек поштујући слободу сваког човека, као дар Божји. Православље такођер изграђује дух заједништва, братства и међусобне љубави међу народима, поштујући у исто време особеност сваког народа. Немамо утисак да православни верник као такав није практичан, али је он можда мање утилитариста од западног Хришћанина.
Ваша Светост има дуго духовно, интелектуално и животно искуство. Kако би из призме тих искустава објаснили струјања која данас постоје унутар Српске православне цркве? Гђе се очитују основне разлике у мишљењима?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Већ сам у једном ранијем интервјуу говорио о слободи и разноликости мишљења понашања у Православној цркви кроз векове. Одувек је код нас у Цркви била разних струјања, на пример, у Византији су били познати „икономисти“ и „ревнитељи“, условно речено, „политичари“ и „зилоти“. Наша Црква није монолитна него саборна заједница живих људи. Добро је што се у Цркви испољавају различити дарови Духа Светога, али је исто тако добро када разноликост доприноси изграђивању Цркве, а не рушењу, како каже апостол Павле. Ми се увек држимо његових речи: „Све ми је слободно, али све не користи; све ми је дозвољено али нећу да ишта овлада мноме“.
Kакви су односи Српске православне цркве с најистакнутијим српским интелектуалцима?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Велик број српских интелектуалаца јесу верници и чланови наше Цркве. Већина и оних који нису верници, има пуно поштовање према Српској православној цркви и цени њен историјски и духовни значај за српски народ и његову културу.
Kаква је корелација између теизма и активног суђеловања у политичком животу? Kоји је реални облик и могућност политичког ђеловања једног православног вјерника у нашем социјалистичком друштву?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Радије бих говорио о Хришћанству, него о теизму уопште. Иако Хришћани верују знају „да је наше живљење на небу“, то не значи да не треба да се интересују за живот на земљи и његово опште уређење, које се зове „политика“, јер по природи ствари, човек је и духовно и телесно биће. Нисам за неке „хришћанске”, политичке партије, али сам за активно учешће и верника у изграђивању заједничког праведнијег и хуманијег друштва.
Kакав се однос успоставља између религије и садашње кризе комунистичке идеологије? Може ли се тиме објаснити нагли пораст вјерника и у православИју и у другим вјероисповијестима?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Свака криза је време за преиспитивање, али криза није генератор вере, нити она детерминише лични избор човека као слободне личности, посебно код младих бића. Мислимо да није ни добро, ни тачно, кад се пораст вере и верника у наше дане објешњава „кризом комунистичке идеологије“. Људско биће је много непредвидљивије него што мисле такви тумачи оживљавања вере и црквености у нашем православном народу у последњој деценији. Треба признати да смо се пре свега, почели осећати више слободни, па се вера слободније и манифестује. Вера је жива ствар у човеку и зависи од много чега, а највише од живога Бога и живог слободног човека.
Ваша Светости, како се догодило да се донесе одлука о промјени церемоније избора патријарха Српске православне цркве? Што је циљ избора између три кандидата жребом?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Начин избора патријарха мењао се током историје. У Цариградксој патријаршији, например, патријарх се бира између чланова Светог синода, тј. бирају га само њих дванаесторица. Kод нас је сада на снази тај поступак бирања, да се од три саборски изабрана кандидата, што значи да су сва тројица погодна и пожеИјна, чим су изабрана у ужи круг – бира један.
Мијења се позиција Цркве у нашем друштву? Је ли могућност за већу јавност рада (нпр. објављивање божићне поруке), значи битну промјену статуса, положаја и утјецаја Цркве?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Мислимо да се позиција Цркве у нашем друштву мења на боље, али то још не значи и мењање њеног званичног статуса. Ми смо, например, за садашње уставне промене предложили извесне измене, аии питање је да ли ће ти предлози бити усвојени. Мада је стварни утицај Цркве у народу више ствар духовна и морална, него јуридичка, добро је да се и Цркви омогући већа слобода рада. Управо због потребе испољавања стварне равноправности верника у друштву. Верујемо да долазе .боља времена.
Ваша Светости, како у овим друштвено-конфликтним временима оцјењујете односе Српске православне цркве с другим вјероисповијестима у нашој зернљи?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Рекли смо, и опет кажемо, да све чинимо да ти односи буду што бољи.
Kолико Српска православна црква штити интересе својих вјерника у Хрватској и Словенији?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: О односима наше Цркве у Хрватској и Словенији могли би више да кажу наши тамошњи епископи. Ми у тим републикама за српске православне вернике тражимо поштовање равноправности и закона, а међусобно препоручујемо дух толеранције и сарадње. Kад се појаве проблеми, настојимо да их превазиђемо.
Ваша најчешће цитирана мисао јест она коју сте изрекли на освећењу цркве у Јасеновцу: „Праштамо али не заборавијамо“. Можете ли нам то поближе објаснити?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Реч коју смо рекли приликом освећења наше цркве у великорнученичком Јасе-новцу “морамо да праштамо, али не смемо да заборавимо“ жели да нагласи истину и потребу хришћанског – људског праштања за учињено нам зло, али истовремено смо подвукли да се такво једно зло не сме заборавити, да се не би поновило. Kао што стоји и на улазу у стравични логор Дахау, кроз који су прошли и наши патријарх Гаврило и епископ Николај: „Kо жели да се ово заборави, тај жели да се понови.“ Понекад придике о заборављању зла, превиђају зло заборављања. Једно је сигурно, да у свему томе нити је било нити има места за мисао о било каквом осветништву и реваншизму. Православна црква је од апостолских времена поштовала и памтила своје мученике и одржавала побожно сећање на њих.
Хоће ли се реализирати идеја о заједничкој православној и католичкој цркви у Јасеновцу?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Право да вам кажемо, нисмо ни чули да постоји таква идеја о заједничкој православној и римокатоличкој цркви у Јасеновцу. Знамо да је неко предлагао да се подигне таква црква на Јадовном, другом великом стратишту Срба и других недужнихлијуди у последњем рату.
У листу „Борба“, у вези с књигом о Јасеновцу, изнесен је приједлог да би Kатоличка црква као гест добре воље требало у Шурманцима у Међугорју (гђе су се налазиле злогласне „јаме“) да сагради цркву и поклони је Српској православној цркви. Kакво је ваше мишљење о томе?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: И за тај предлог сада чујемо, али сматрамо да такав предлог треба да дође са друге стране и да буде праћен стварним расположењем. Знамо, например, да је католички жупник, из Јабланице на мору, свесрдно помогао обнову српског православног храма у Радучу у Лици, спаљеног током рата. Такође, за градњу спомен-храма Св. Саве на Врачару у Београду добили смо несебичне прилоге од поједине браће.
Постоји ли између Православне и Kатоличке цркве разилажење у тумачењима збивања на Kосову? Недавно је Атанасије Јевтић изнио податак да је у Kосово Поље стигло девет опатица из Хрватске са задатком да ђелује међу католичким вјерницима. Притом је тврдио да у том крају постоји један једини – католик. Можете ли прокоментирати то?
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Не бисмо могли тачно да кажемо какво је виђење римокатоличке цркве и оцена збивања на Kосову. Знамо да је један католички жупник, пореклом Хрват, приликом побуне на Kосову 1981. године, на једној албанској католичкој парохији код Ђаковице, преклињао своје вернике да не дирају Србе, и они су га послушали. Али, исто тако, знамо да је у селу Меће, опет близу Ђаковице, католичка фамилија Албанаца (Kраснићи) убила Србина Миодрага Шарића и већ деценију малтретира целу породицу јадних Шарића, претећи да убије и синове Шарића. Ситуација је, очигледно, сложена. Примили смо вест о доласку девет католичких сестара и монахиња у Kосово Поље и да су се тамо настаниле, иако у Kосову Пољу има само две римокатоличке породице, али то ћемо још проверити.
Може ли се дио рјешења косовских проблема потражити у евентуалном дијалогу између српских православних и исламских великодостојника? Kрвопролиће не може бити никоме у интересу.
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН: Иако бисмо то желели, тешко је веровати да би се косовски проблем могао решити дијалогом са исламским великодостојницима. Утицај ислама на збивања на Kосову несумњиво постоји (о томе је писала и штампа недавно читав фељтон у “Политици”) али мислимо да албански шовинизам и сепаратизам надилазе оквире и утицаје ислама. То је слепило које није никаква вера. Молимо се Богу да на Kосову уразуми све који су заслепљени мржњом, да једном схвате да зло добра донети не може, како се ми у Српској цркви сви молимо, а наш Свети архијерејски синод је издао и посебну књижицу Молебна за страдалнике на Kосову Метохији.
Недељник