Патријарх Иринеј о страдалном Косову, прерасподели светске моћи, односима са римокатолицима, преговорима о Степинцу, белој куги…
Морамо да учинимо све да наше Косово опстане. Нажалост, околности нам нису нимало наклоњене, али живимо у нади. Наговештаји неких промена у најновијим догађајима дају зрно наде да ће се стање у свету променити и да ће Европа и Америка почети да чине оно што су и у прошлости чиниле – да сеју културу, духовност, да зближавају народе, а не да стварају ратове, револуције, трагедије, миграције…
Ову поруку, заокупљен судбином Косова и Метохије баш као и његов претходник благопочивши патријарх Павле, у предвечерје божићног празника шаље Његова светост господин Иринеј.
Поглавар СПЦ понавља да је Косово „наша света земља, наш Јерусалим, али нажалост и наша голгота.“
– Али, морамо да знамо да после голготе долази васкрсење!
Ова дубока хришћанска мисао о колевци српске државе кључна је тачка патријарховог размишљања о најважнијим друштвеним и црквеним темама, чије делове преносимо.
МЕСТО РОЂЕЊА
СРБИЈА је учинила много да сачува наше светиње на Косову као српске. Наша је стална обавеза да то чинимо у свакој прилици. Морамо и свет да о томе упознајемо. Разговарао сам са многима који долазе из држава које су признале Косово, чиме су пристали да наше светиње постану албанске. У приватном разговору, они углавном признају да добро виде стање и ситуацију у покрајини. Они који су тамо били у различитим улогама са једним мишљењем су дошли, а са другим се вратили. Видели су и схватили стварност. Нажалост, њихови гласови се не чују, мада су поједини врло гласовити и јасно говоре оно што мисле.
Рођен сам у околини Чачка, а на Косову сам живео 20 година. Косово је моје друго место рођења. Нисам тамо рођен, али јесам тамо узрастао, упознао свет, народ, историју. Када кажем Косово, мислим на земљу, народ, светиње. Мислим и на Пећку патријаршију која је и данас резиденција српских патријарха. Рекао сам неким амбасадорима да не могу да замислим да историјска резиденција српског патријарха буде у страној држави. Косово је место где је стварана историја, место наших светиња. Где год мрднете тамо је српска црква, било да заиста постоји или је у рушевинама, или по имену. Мало је земаља у свету и крајева који су имали толико светиња колико је Косово имало.
ПАПА И ПРОМАШАЈИ
ПОЈАВА папе Фрање унела је нове односе Рима са православљем. Он је, по свој прилици, човек који је сагледао време, природу и мисију цркве у свету. Имам утисак да је папа свестан и догађаја, да не кажем промашаја из прошлости које, иначе, Римокатоличка црква у свом интересу, а науштрб целога хришћанства занемарује. Чини ми се да он то увиђа и да жели да на одређени начин то поправи.
Његов разговор са руским патријархом на Куби даје нам пуно разлога да сви тако мислимо. Био је то први сусрет папе са једним православним поглаваром, са изузетком Цариграда. Знамо какву је улогу имао Рим до деобе цркава.
Нажалост, наш однос са Римом умногоме кваре наше комшије догађајима које добро памтимо и које, нажалост, представљају трагедију и хрватског и српског народа. То су околности у којима су Срби поднели огромне жртве од браће хришћана. И данас смо сведоци немилих појава које не служе нашем зближавању, што је воља Божија и наша жеља, већ стоје као велика препрека. Ми најпре као хришћани, а потом као православци, дужни смо да учинимо све да се то стање поправи.
Садашњи папа то добро увиђа и зато је са своје стране формирао комисију која разговара са нашом. Непосредан повод за формирање ових тела јесте питање Алојзија Степинца и расветљавање његове улоге у звању и времену у ком је живео и деловао. Преко наших комисија пружамо непобитне историјске чињенице.
Њихова је ствар колико ће то уважити и колико ће прихватити. Без обзира на то, ови аргументи ће остати за историју. Наша жеља је да не оклеветамо било кога већ да изнесемо историјске доказе који говоре за и против онога што Ватикан жели да учини са Степинцем.
Ова сложеност односа данас нам је велики терет, не само за цркву, а више нашем народу. За време Другог рата више од милион Срба, невиног народа, страдало је само зато што су били Срби и православни. Слично се поновило и крајем прошлог века.
САБОР НА КРИТУ
САБОР на Криту био је скуп од којег се много очекивало. Можда није испунио све жеље и наде свих цркава, али врло је битно да је одржан. То показује да је сазрело време да се одржавају оваква заседања. Познато нам је кроз какве прилике су прошли словенски и други народи у прошлости, због чега није било услова за овакво сабрање.
Последњи сличан сабор одржан је у далеком осмом веку, а ретко су одржавани и помесни сабори појединих цркава. Скуп на Криту одржан је после много времена које су обележиле бурне политичке и друге промене у читавом човечанству. Он се не може сматрати васељенским, па можда ни свеправославним, будући да на њему нису учествовале све православне цркве, укључујући и руску.
Ове патријаршије имале су приговоре који су, по мом личном мишљењу, требало да буду решени пре заседања, или на самом сабору. Поједине цркве имале су примедбе које можда нису суштинске, али су ипак заслуживале пажњу. Овај сабор није донео велике новине. Оно суштинско што цркву интересује остало је да се дефинише. То је питање дијаспоре, давање аутокефалије, аутономија и слична актуелна питања.
Морам да признам да сам лично сматрао, што је био став и наше цркве у целини, да не би требало да идемо на Сабор ако не долази Руска црква. Пре коначне одлуке сазвао сам наше епископе из Србије и поједине из иностранства и они су били мање-више једногласни да ипак одемо, што сам ја и прихватио. Нисмо погрешили јер смо својим присуством дали равнотежу Сабору, донекле оправдали долазак цркава које су изостале и створили атмосферу да се тај моменат превазиђе.
Руси су очекивали да се не одазовемо. Објаснили смо им да смо учествовали јер смо дали обећање да ћемо отићи. Тиме смо допринели да се очува јединство наших цркава и углед тога Сабора.
АБОРТУС ЈЕ ГРЕХ
СВАКА жена је створена да буде мајка. То биће које дише љубављу према свом породу чини највећи злочин, ако убија невино биће које се зове дете и чедо. То је највећи грех. Нико нема тај дар који жена има. Човек може да створи фабрику, да буде геније као Никола Тесла, али живот може да подари само мајка и то је највећи Божији дар. Рађај да се множите сви, то је први благослов Божији који је дат људима.
Сва природа је у знаку рађања. Ми свештеници морамо да указујемо да је чедоморство највећи грех који може да учини човек невином бићу. Кажу да ће Срби бити мањина већ за неколико деценија. Тачно је то, доћи ће. Зато и има религија која своје верне држи и учи да испуњавају Божију заповест – рађајте се, множите се!
Вечерње новости