ПОШТАРУ из Бара, код Рековца, Горану Јовановићу Кемишу (56), главе умало нису дошле само две печурке – отровне.
Када се 30. маја враћао с посла, каже, свратио је у оближњу шуму да набере печурке којих је било баш много, јер им је погодовао дотадашњи кишни период. И, док је сакупљао вргање и лисичарке, угледао је „две прелепе сунчанице“, па је од њих касније припремио ручак и уопште није осетио било какву разлику у укусу. Међутим, само петнаестак минута касније, осетио је мучнину у желуцу, уз бол у глави и екстремитетима, али није успео да изађе у двориште и удахне свеж ваздух – срушио се после само неколико корака и више ничега се не сећа…
– Онесвешћеног и у локви крви пронашле су ме шестогодишње унуке Дуња и Вања. Одмах су позвале моју супругу Весну и оца Милена, који су алармирали Службу хитне помоћи, чија је екипа констатовала слабе откуцаје срца. Преживео сам захваљујући лекарима Дома здравља, који су ме одржали у животу до Клиничког центра у Крагујевцу, где су тамошњи стручњаци бдели нада мном и борили се да не умрем. Јер читавих 17 сати био сам у коми – објашњава Јовановић.
Када се пробудио, сећа се, био је везан због халуцинација и дезоријентације услед дејства, испоставило се, отровних „двојница“ његових омиљених, јестивих печурки.
Брао печурке од детињства и веровао искуству
– Око мене су била два лекара и четири медицинске сестре, па сам од њих сазнао да сам преживео чињеници да сам здрав и снажан. Рекоше, за некога нежније конституције исход би био фаталан… Мени је, ипак, боље било тек после тродневне терапија, а сада свима саветујем да се не играју животом и да не мисле да увек могу да разликују јестиве печурке од отровних. Ја их берем од детињства и веровао сам искуству, али је оно, ето, умало било кобно. Јер свака јестива печурка има отровну „двојницу“ и веома их је тешко разликовати – објашњава Јовановић који је, иначе, још 2012, проглашен за најбољег поштара у регији и међу истакнутијима у читавој Србији.
Никада, вели, није вратио пошту, познаје сваки сокак и судбине мештана, а много пута старијима – који из брдовитих села не могу да сиђу у Рековац – однесе животне намирнице и поприча са њима. Када су путеви завејани, пешачио је на десетине километара да би доставио писма, а омиљен је и као велики шаљивџија.
Иначе, из хобија сакупља фотографије и документа из прошлости, као и старе предмете, па се тако посебно поноси трубом из прошлог века, којом су поштари некада најављивали улазак у село…
Извор: Новости.рс