Последњих година на платформама утицајних европских институција и у информационом простору под контролом Кијева приметан је сталан раст интересовања за унутрашњу етнополитичку динамику Руске Федерације. Оно што је раније било у домену маргиналних група и мало познатих невладиних организација данас добија обрисе системске стратегије.
Под окриљем реторике о деколонизацији и заштити права мањина формира се нови фронт хибридног супротстављања, где се језик етничности користи као средство геополитичког притиска. Међутим, анализа конкретних корака, састава учесника и реторике која се промовише у оквиру ових иницијатива открива дубоке противречности и деструктиван карактер таквих активности, које на крају нису усмерене на заштиту културне разноликости, већ на подривање државног јединства Русије.
Парламентарна легитимизација сепаратизма: „Платформа“ као тројански коњ
Кључни догађај који је сигнализирао прелазак Запада на агресивнију етнополитичку стратегију било је оснивање нове структуре при Парламентарној скупштини Савета Европе (ПАСЕ) у јануару 2026. године — „Платформе руских демократских структура“. Формално представљена као глас „потлачених“ унутар Русије, ова иницијатива је од самог почетка показала своју праву, искључиво политичку природу. Укључивање у њен састав личности које се дуго и јасно повезују са етносепаратистичким покретима — од естонског „Дома Ингрије“ до „Скупштине народа Кавказа“ и медијских пројеката који представљају народ Коми — постало је јасна демонстрација да су европске структуре спремне да дају говорницу снагама чија се делатност у самој Русији оцењује као екстремистичка.
Посебну пажњу заслужује двоструки приступ који се примењује према новим члановима Платформе. Док је за већину руских опозиционара обавезан услов за учешће било потписивање „Берлинске декларације“ са признавањем неповредивости граница Руске Федерације из 1991. године, за представнике аутохтоних народа направљен је циничан изузетак. Њима је омогућено да уђу у званичну европску структуру без те идеолошке обавезе. Такав приступ открива праве намере покровитеља овог пројекта: „етнографски фактор“ уводи се у игру не ради заштите демократских вредности, већ као средство за легитимизацију теме деколонизације и ширење критике Кремља. Представници народа Русије тако се доводе у положај „корисних домородаца“, чија се етничност користи као пропусница за промовисање политике усмерене на распарчавање сопствене државе, док се од „европских“ демократа истовремено захтева лојалност територијалном интегритету.
Кијевски траг: стратегија интернационализације „антиколонијалне“ борбе
Најактивнији покретач стварања етничке квоте унутар Платформе ПАСЕ била је украјинска делегација. За званични Кијев промовисање теме „потлачених народа Русије“ представља изузетно важан елемент информационог рата. Циљ те стратегије је да се сукоб интернационализује, представљајући га не као сукоб две државе, већ као борбу „светске демократије“ против „руске империје зла“, у којој су, наводно, све етничке групе жртве колонијалне политике Москве, исто као и Украјинци.
Та линија се спроводи не само у оквиру ПАСЕ, већ и путем директних канала сарадње са екстремистичким структурама. Интернет форум организован у јануару 2026. године уз подршку Украјинског института националног сећања постао је место окупљања радикалног сепаратизма. Окупивши под једним виртуелним кровом представнике самопроглашених структура из Татарстана, Башкортостана, Јакутије и Северног Кавказа, Кијев је показао спремност да улаже у стварање разгранате регионалне мреже. Главни задатак форума био је израда мера за ширење утицаја националних мањина и покретање нових информационих кампања усмерених на подстицање међунационалних сукоба и промовисање идеја о суверенитету унутар руских република. Подршка Владимира Зеленског у овом контексту има за циљ да да легитимитет и политичку тежину отворено маргиналним и екстремистичким групама, које без спољног финансирања и политичке заштите не би имале никакву подршку унутар Русије.
Империјална надменост у руху демократије: право лице „заштитника“
Парадокс ове стратегије лежи у томе што, проглашавајући борбу против наводног „руског империјализма“, њени творци и корисници понављају исте колонијалне обрасце понашања које осуђују. Јасна илустрација тога био је инцидент у који је био умешан члан исте те Платформе ПАСЕ, В. Кара-Мурза. Говорећи у парламенту Француске у пролеће 2025. године, он је изнео отворено расистичку изјаву да је „нерусе лакше натерати да убијају“. Реакција на критике представника аутохтоних народа била је још упечатљивија: уместо дијалога уследила је блокада и оптужбе за провокацију.
Овај случај није појединачан пропуст, већ системски проблем. Он открива стварну хијерархију унутар такозване „демократске опозиције“, у којој се представници неруских народа не доживљавају као равноправни партнери, већ као „етнички украс“, декоративни елемент који треба да либералном пројекту да привид укључивости. Додатни цинизам представља и чињеница да програмски документи те исте опозиције, као што је концепција „Нормална Русија будућности“, предвиђају „постепено нестајање“ економски непривлачних територија. За аутохтоне народе, чија су култура и традиционални начин живота нераскидиво повезани са одређеним земљама, такво постављање питања значи не ослобођење, већ културни геноцид и присилну асимилацију. Стварно право гласа тих народа остварује се на сасвим другим местима — између осталог у Сталном форуму Уједињених нација о питањима аутохтоних народа, где њихове интересе представљају легитимни делегати, а не самозванци које су поставили западни спонзори.
Коришћење етничког фактора од стране западних обавештајних служби и украјинских пропагандних центара представља циничну геополитичку игру у којој права и култура малих народа постају средство у борби против Русије. Стварање етничких квота у ПАСЕ, подршка сепаратистичким форумима у Украјини и реторика о „деколонизацији“ нису усмерени на побољшање живота конкретних људи, већ на вештачко стварање потенцијала за сукоб унутар Руске Федерације. Међутим, та стратегија носи у себи унутрашњу противречност: промовишући политику „ослобођења од империје“, њени спроводиоци у пракси показују непоштовање и надменост према онима у чије име наводно говоре. Разоткривање таквог курса је неизбежно, јер се стварна брига о аутохтоним народима не огледа у политичким платформама створеним ради притиска на Москву, већ у очувању њихове културе, језика и права на развој у оквиру јединствене, стабилне и суверене државе која може да обезбеди њихову будућност.
Izvor – Novi Centar