Јасно је да у људима има доста беса, кључајућег незадовољства постојећим елитама које храни снажну политичку енергију. Сви реагују на раст неједнакости и економске несигурности током последње три деценије
На најнижем ступњу глобалног радничког поретка чами такозвани „прекаријат“ (прецариоуснесс – несигурност), друштвена класа, чија је економска несигурност приписивана успону неолибералног капитализма широм света.
Прекаријат се може поделити на три групе – атависте, који чезну за изгубљеном прошлошћу; носталгичаре који одсутно гледају на садашњост; и прогресивце, који гледају у изгубљену, недостижну будућност. Последњу групу махом чине они који пролазе кроз систем високог образовања излазећи из њега с великим дугом и малом надом за каријером и даљим личним развојем.
Прва група, атависти, започели су свој политички поход, подржавајући Брегзит, победу Доналда Трампа, Лиге за север у Италији, Марин Ле Пен и Национални фронт у Француској, и друге популисте широм Европе. Популистичка десница као да свуда односи победе.
Међутим, и прогресивци су се побунили, подржавајући Подемос у Шпанији, Бернија Сандерса у САД, Џеремија Kорбина у Британији, Алтернативет у Данској и друге левичарске покрете у Немачкој, Португалу и Скандинавији.
У међувремену, мањине, мигранти, и избеглице чине оне носталгичаре који покало тињају и који неће моћи још дуго да опстану без некакве наде.
ДОБА ГНЕВА
Јасно је да у људима има доста беса, кључајућег незадовољства постојећим елитама које храни снажну политичку енергију. Све три групе прекаријата, свака на свој начин, реагују на раст неједнакости и економске несигурности током последње три деценије; сви су били сведоци растакања двадесетовековног система распореда прихода према одговарајућим пословима.
У интересу компетитивности у оквирима глобализоване економије, владе разних идеолошких опредељења спроводиле су реформе тржишта рада, чинећи га флексибилнијим, и у исто време потвртавајући несигурност појединца. Олабављене су регулације банака и финансијских компанија, омогућавајући њиховим елитама веће приходе, а прекаријату већи дуг. Оснажена су имовинска права свих врста, стварна, финансијска, интелектуална, што је њиховим титуларима дало много већу добит на рачун свих осталих. И док су даване порексе олакшице богатима, а субвенције великим компанијама, смањена је јавна потрошња ради уравнотежења буџета, на рачун опадајућих прихода просечних људи.
Сваку од ових мера пратило је објашњење како ће она неумитно довести до економског раста, стварајући тако више „колача“ за све. Уместо тога, скоро сва добит отишла је малобројној глобалној елити, која се, што нимало не чуди, залагала за још већи степен сличних мера. Принцип qуид про qуо потпуно је занемарен.
Што дуже оваква кварна шема буде трајала, то ће гневнији бити сви делови прекаријата. Ружне политичке последице свега тога би до сада требало да буду јасне свима.
Није касно за либералне демократије да започну реформе које би одговориле на изазове прекаријата у исто време омогућавајући одржив економски раст и развој. Но, до сада је све остало само на речима. Либералне елите ће морати да повуку стварне потезе, или ће вредности које цене – толеранција, слобода, економска сигурност и културолошка разноликост – бити угрожене, посебно у светлу беса атависта.
Прва ствар с којом се морамо суочити је савремени систем рентијерског капитализма. Он подразумева да вишак вредности одлази привилегованој неколицини власника добара, док већина послова омогућава све мању и мању зараду. Џон Мејнард Kејнз је 1936. године предвидео да ће напредак капитализма у 20. веку довести до „еутаназије“ рентијера. У стварности, десило се супротно. Kорпорације и носиоци финансијског капитала имају све већи утицај на владе држава и међународне организације преко којих стварају институционлани и правни окврив који елитама омогућава убирање највећег могућег профита.
САВРЕМЕНИ KАПИТАЛИЗАМ СЕ ЗАСНИВА НА 5 СЛЕДЕЋИХ ЛАЖИ:
Прва лаж се огледа у тврдњи да се гловални капитализам заснива на слободном тржишту
Без преувеличавања, може се рећи да постојећи поредак нуди најмањи степен тржишне слободе у историји. Тако је интелектуална својима постала главни избор рентијерског прихода, тржишном снагом створеном ширењем заштићених робних марки, ауторских права, права на дизајн, географких ознака, и патената.
Технолошки интензивне индустријске гране, које сада чине 30% светског БДП-а, добијају једнак ниво прихода на основу рентијерства колико и на основу добара и услуга које производе и пружају. Ради се о политичком избору влада широм света да монополе на знање поклоне приватним интересима.
Томас Џеферсон је рекао да идеје не треба да буду предмет својине.
Друга лаж се огледа у тврдњи да је снажна интелектуална својина неопходна да охрабри и награди ризик инвестиција у истраживање и развој. Иако су обични порески обвезници ти који носе највећи терет поменутих улагања. Kорпоративни капитал ужива велике користи од јавног истраживања, обављеног на државним универзитетима и научним институтима. Поврх свега, најиновативније идеје које дају највећи повраћај инвестиција настају као резултат рада бројних појединаца од којих велика већина на крају остане без икакве награде. Многи патенти се пријављуј у циљу сузбијања конкуренције, без икакве намере да се икада искористе у индустријској производњи.
Трећа лаж је да оснаживање својинских права води већем расту. Напротив, повећавајући неједнакост и нарушавајући структуру потрошње, ово је довело до смањивања економског раста и његове смањене одрживости. То ствара фрустрацију код милиона људи, да не помињемо политички ризик који производи.
Четврта лаж је да растући профити одражавају менаџерску ефикасност и повраћај улагања у ризик. У стварности, до раста профита је дошло углавном захваљујући рентијерској заради, махом везаној за финаксијска средства.
„Рад је најбољи пут из сиромаштва.“ Ово је пета и политички гледно најбитнија лаж. За милионе људи који чине прекаријат, ради се о болесној шали
РАТ ПРОТИВ ПЛАТА
Ово је кључно. Систем равномерног распореда прихода је разорен. У развијеном свету, реалне плате стагнирају већ 3 деценије. Део прихода који иде крупном капиталу је у сталном порасту и данас је већи него икад. Људи који зарађују много узимају све већи део укупне зараде, додатно слабећи класу прекаријата.
Три економска односа илустрју шта се заправо дешава с платама. На првом месту, некада је уз раст продуктивности расла и просечна плата; данас се плате практично не мрдају. Kао друго, некада је уз раст профита следио и раст плата; више то није случај. Kао треће, када је запосленост расла, уз њу је растао и просечан доходак; сада тај просечан доходак чак и пада, јер отварање нових радних места подразумева ниже просечне плате.
Kолико год припадници прекаријата радили, тешко да могу избећи живот у економској несигурности. Што дуже ова истина истрајавала, то ће људи бити подложнији утицају ауторитарних популиста који би хтели да окрену точак историје. Једини начин да се избегне таква „паклена политика“ јесте стварање новог система расподеле прихода за 21. век.