Пет редова и два официра 12. априла 1941. године освојило Београд

1941. године Немачка обавештајна службао ценила је да ће у бомбардовању и бици за Београд југословенска страна имати најмање 10-15 хиљада губитака,од тога 2 000 мртвих, а да ће број страдалих цивила бити десет пута већи. Уместо тога сачекао их је град који нико није бранио било је то за Немце ново искуство са Србима.
Судбина Београда практично је била запечаћена. Југословенска команда наредила је 10. априла да се све оперативне снаге из Баната повуку на десну обалу Дунава. У ноћи између 11. и 12. априла дигнути су у ваздух савски железнички мост из 1884. године, друмски ланчани мост „Витешког краља Александра” из 1934. године, као и панчевачки мост „Краља Петра II” из 1935. године. С Немцима у Земуну, Панчеву и на прилазима Авали, Врховна команда закључила је да је сваки отпор само продужетак агоније престонице. Донета је одлука да се у граду и око њега не пружа никакав оружани отпор па су трупе одбране Београда и Сремска дивизија 12. априла повучене на леву обалу Топчидерске реке. Тако је истог поподнева, рањени, попаљени, полуисељени град, без иједног војника који би се одупро освајачу, био савршена позорница за предстојећу представу.
Лако заузимање Београда било је увод у окончање рата на Балкану 1941. године. Заузимање Београда била је значајна преломна тачка у том краткотрајном рату. У то време Британци су ојачавали своје грчке савезнике са Малте, Крита и Кипра. Афрички корпус, под командом генерала Ервина Ромела, управо је почеода се сматра као озбиљна претња, потискујући британске снаге под командом генерала сер Харолда Александера преко Северноафричке пустиње. Немачке базе у Средоземљу и на Јадрану, подржаване од Италијана, озбиљно би угрожавале савезничку позицију. Суецки канал је био британска жила куцавица а немачка експанзија на Балкану поставила је војну силу Осовине на мање од 1000 миља од канала. Грчка једина нада је била да задрже Немце на својим горостасним планинама сусрећући непријатеља са жилавим отпором. Главни циљеви – Атина и лучки градови – требали су да се жестоко бране. Британци су били на лицу места у Грчкој, спремни да помогну Грке у одбрани Метаксасове линије.

Дрска храброст и војничка срећа хауптштурмфирера
Клингенберга

Један напад, потпуно ван школских шема, био је производ војничке процене, дрске храбрости и чисте среће СС хауптштурмфирера Фрица Клингенберга. Двадесетшестогодишњак, са дипломом официрске академије у Бад Телцу , Клингенберг је стекао репутацију тврдоглавог, такорећи истесаног карактера. У рату са Француском претходне године његов командир чете за њега је рекао следеће:
“Клингенберг је интелигентан, мада тврдоглав, лојалан до нивоа кориговања својих надређених, блистав кад је под притиском, мада набусит, али у оквиру субординације”.
Процене као што су ова означавале су Клингенберга више као чудака него као компетентног официра.
Клингенберг није био тип срдачног пијанице и причалице и никад се није хвалио својим постигнућима. Кад је, касније, био упитан од академаца из Бад Телца, како је освојио престоницу једне земље, једноставно је одговорио:
„Па, нисам био сувише заузет у то време и нашао сам нешто да урадим“.

У Француској стекао Гвоздени Крст и надимак „Чаробњак“

Клингенберг је читаве своје каријере служио у елитној 2. СС тенковској дивизији „Даз Рајх“ и инвазија Француске била је његово ватрено крштење. Био је одликован Гвозденим крстом другога реда за херојство испољено током ове акције. Његов вод био је прикован на земљу ефикасном митраљеском ватром кад је један лаки тенк, типа Марк II, који их је подржавао, наишао на мину. Посада је била ухваћена у клопку унутар запаљеног возила и покривена митраљеском ватром. Док су његови људи спасавали посаду, Клингенберг је претрчао 100 м брисаног простора и ућуткао трочлану француску ватрену тачку ручним бомбама. Прошао је само са огреботинама.
Клингенбергово навођење артиљерије, током битке било је јединствено и импресивно. Једном, током француске кампање, он је чак навео сопствену смртоносну артиљерију од 88 мм на своје положаје да би разбио непријатељски противнапад. Ова акција омогућила је читавом немачком клину да притисне напред, користећи предност због настале конфузије међу Французима. У другом подухвату, он је позвао авионе Ју-87, тзв. „штуке“, да се устреме испред његових положаја, како би спречио непријатеља од повлачења, што је резултовало да командир батаљона потпуковник Ханес Екхолд одликује дичног поручника Гвозденим крстом првог реда. Клингенбергове оцене наставиле су да одсликавају упорност, помешану са храброшћу и креативношћу. Зато што је увек израњао неповређен из многих својих флертовања са смрћу и смртном пресудом његови људи су почели да га зову „Чаробњак“.

Врло неформално схватање позадинских интендантских акција

Клингенберг је добио репутацију првокласног експедитивца. Штогод је његовим људима требало – муниција, храна, вода – он је успевао да обезбеди. Клингенберг је чак држао наставу, учећи своје људе како да се дочепају основних средстава за преживљавање. Убрзо по доласку у Југославију био је унапређен у чин капетана ~ хауптштурмфирера и дата му је команда над 2. мотоциклистичком извиђачком четом, која је била одговорна за брзо прикупљање обавештајних података и одржавање везе са позадинским јединицама. Чета је била опремљена снажним БМВ Р-75 мотоциклима с приколицом, тако да је брзо и лако могла да се креће и ван путева, практично по сваком терену и времену. Његови људи су водили и дивизијски регистар о жалбама и извештајима о крађи. Имали су надимак „Клингенбергови криминалци“. Али Чаробњак их је био добро подучио – никакве оптужбе против њих нису никад биле доказане. Једном приликом Клингенбергова јединица била је подвргнута инспекцији од стране дивизије у вези са стањем возног парка и да би прошао морао је да створи читаво туце мотоцикала у возном стању. Недостајало му је шест исправних и он је разаслао своје људе да како знају и умеју пронађу недостајуће делове, што им је на крају успело. Једини проблем је био у томе што је комисија нашла вишак од шест машина свеже офарбаних да сакрију претходног власника. Клингенбергов претпостављени официр је зажмурио на ово неслагање. Једино је обавестио Клингенберга да није рад да виси због делатности његовог подређеног и тражио је од ~ хауптштурмфирера да буде мало обазривији.
Клингенбергова следећа мисија је била у Југославији у својству претходнице главнине, с тим да истражује непријатељску активност, обележава на картама путеве и све остале препреке на њима. Ова извиђачко-обавештајна улога била је од кључног значаја за успешно немачко надирање у регион.

Моторни чамац на обали Дунава

Током 11. априла Клингенбергови задаци су били извиђање, успостава контролних тачака, обезбеђење мостова и контрола путева до доласка појачања. Обилне кише и снег који се топио су разглибиле све меке површине а мостови су били разарани од стране Југословенске војске у повлачењу. Главни путеви за приближавање Београду нису били више проходни, и био би велики притисак на тенковске јединице да наставе марш без великог инжињеријског обезбеђења.
Једно извиђачко одељење 2. чете 12. априла пре подне избило је на леву обалу Дунава. Клингенберг је утврдио да је панчевачки мост само неколико сати раније срушен. Посматрајући догледом десну обалу, могао је да запази мртвило, дим попаљених зграда и пусто подручје Вишњице и Карабурме. Искусни капетан закључио је да у граду вероватно нема никаквих војних снага и да је то савршена прилика да стекне славу освајача „тврђаве Београд”. Гацајући по шеварима и врбацима, Немци су око 16:00 часова нашли скривени моторни чамац југословенске војске. Капетан Клингенберг, поручник Ханс Хосфелдер, двојица подофицира, те петорица редова пребацили су из приколица БМВ-а лично наоружање и резерве муниције и хране, упалили ванбродски мотор и упутили се у „форсирање” мутног, набујалог Дунава. По свему судећи, прелазак огромне усталасале реке у претрпаном чамцу, био је најопаснији део читаве операције „освајања Београда”. Мокри и промрзли, Немци су око 17:00 часова срећно пристали уз десну обалу Дунава. Клингенберг је двојицу војника чамцем одмах упутио натраг, да довезу појачање. Једно дебло је, међутим, преврнуло чамац и тешка опрема одвукла је војнике на дно реке.
Тако осталој седморици није преостало ништа друго него да се пустим вишњичким друмом упуте ка Карабурми и даље, центру града, односно према немачком посланству.
Корачајући опрезно, с оружјем на готовс, есесовци су све дубље залазили у град и утврдили да нема живе душе која би им пружила оружани отпор, а да ретки цивили, огуглали на страхоте претходних дана, на њих не обраћају посебну пажњу. Изненада, у сусрет им је наишла колона коју су чинила два „Фордова” војна камиона и један изанђали аутобус с педесетак уплашених, необријаних и уморних резервиста 49. допунског пука Сремске дивизије југословенске војске. Међу другопозивцима у сивомаслинастим униформама клатио се и полупијани немачки туриста са статусом „ратног заробљеника”. Војници су се с олакшањем предали седморици есесоваца. Група, наиме, није примила наређење о повлачењу на леву обалу Топчидерске реке па је бесциљно лутала, и то у потпуно погрешном смеру, стрепећи да непријатељ не припуца на њих. Тако је Клингенберг неочекивано добио превоз, водиче и преводиоца – туристу који је натуцао српски. Моторизована, група се знатно брже кретала пустим улицама и за неколико минута стигла до Булевара краља Александра и немачког посланства, где их је одушевљено дочекала нарочито припремљена тројка.
Припреме за запоседање Београда, наиме, темељито су вршили немачки обавештајци, првенствено они у надлежности СС. Министар иностраних послова Рајха Јоаким фон Рибентроп још 2. априла наредио је да се немачка амбасада у Београду (бивше чехословачко посланство) одмах евакуише, с тим да у згради остану само саветник Герд Фајне, војни изасланик и шеф диверзантско-обавештајних група пуковник Рудолф Тусен, и опуномоћеник Главног уреда безбедности Рајха (РСХА) СС штурмбанфирер Карл Лот Краус. У подруму зграде, под гомилама угља, сакривена је радио-станица која ће служити за одржавање везе с немачким трупама, а на тавану припремљена велика застава са „свастиком” коју је требало развити одмах по уласку првих немачких трупа. Ово би, с једне стране, симболично означило пад града у руке освајача, а, што је далеко важније, сопственој артиљерији и авијацији ставило би до знања да даља дејства треба обуставити.

Група из подрума

Након одушевљеног поздрава с Клингенберговом групом, Немци су одмах, од крова до приземља посланства, развили црвену нацистичку заставу, и радио-станицом вишој команди јавили да је Београд „пао”. Према Ратном дневнику 2. немачке армије, током ноћи 12/13. априла, делови 8. дивизије са земунске стране посели су северне крајеве града, а 13. априла у 6.30 и Евалд фон Клајст, на челу 11. оклопне дивизије, свечано је ушао у Београд. Истога дана, са севера је пристигао и пешадијски пук „Гросдојчланд” који се ослањао на Клингенбергове обавештајне податке али није имао довољно техничких средстава да форсира Дунав и стигне пре 8. или 11. дивизије.
Иначе, основни задатак трочлане групе која се скривала у подруму немачког посланства од 4. до 12. априла био је да припреми терен за прихват војне, обавештајне и политичке делове окупационих трупа. Непосредно након почетка војних подухвата, наиме, од 60 оперативаца Службе безбедности (СД), Полиције безбедности (СИПО), Тајне државне полиције (ГЕСТАПО), Криминалистичке полиције (КРИПО), те Службе оперативног извиђања бр 4, штандартенфирер др Вилхелм Фухс окупио је злогласну „Делатну групу Србија” („Ајнзацгрупе Сербиен”). Она је пратила 46. корпус Друге армије током напредовања кроз северозападни део Југославије. Кад је проценио које јединице имају највеће могућности да прве уђу у престоницу, Фухс је 25 обавештајаца, предвођених штурмбанфирером Густавом Јонаком, пребацио у СС дивизију „Рајх”. Тако се догодило да је Краус већ 13. априла имао на располагању делотворну, сурову и искусну групу обавештајаца и полицајаца задужених за прогон и уништење противника свих врста, као и успостављање новог политичког поретка у окупираном граду. Сутрадан, 14. априла, у Београд је ушла и „Обавештајна група Првог одељења војно-обавештајне службе – Абвера”. Тако су се у граду, за само 48 сати, не рачунајући прикривене „кртице” које су „испливале” на површину, сјатили сви могући политички, полицијски и војни обавештајци, према којима су „обични” извиђачи 2. чете моторизованог батаљона СС дивизије „Рајх”, са све својим униформама и „неустрашивим” СС хауптштурмфирером Фрицом Клингенбергом на челу – изгледали као мала деца. Ови професионалци одавно су располагали списковима свих лојалних државних чиновника; тако су брзо створили власт, наредивши да домаћа полиција и жандармерија одмах наставе своје редовне дужности.
Коначно, 13. априла, увече, претходница дивизије „Рајх“ ушла је у град, очекујући жестоку битку. Нису се обазирали на радио поруке, које су примили, да се град предао, верујући да је то непријатељска обмана, покушај да се немачке јединице увуку у клопку. Претпостављало се, да је Клингенберг са својим људима допао заробљеништва, мучен и принуђен да преда шифру потребну за прописну радио-комуникацију. Командант 45-ог корпуса био је толико љут, што није добио обавештајне податке, да је запретио Клингенбергу ратним судом, ако га нађе живог а заробљеног. Пре свега је испитивао да није у некој јавној кући, оцењујући да би капетан-издајник могао тамо да се нађе. Командантов бес је ускоро престао, када је сазнао зашто је његов подређени командир био тако немаран у односу на своју обавештајну дужност.
Остали делови дивизије „Рајх“ и придодате пешадијске јединице панцергренадира ушле су у Београд у пуној снази, следећег дана, и уместо борбом да уђу у град, они су били дочекани вином и сиром. Југословенски заробљеници су били регрутовани да би ојачали немачку одбрану у случају каквог герилског напада. Тужно, али када је мајор сазнао да је био надигран, извршио је самоубиство.
У почетку немачка Врховна команда није веровала да је град заузет. Било је, чак, речи да Клингенберга треба стрељати што покушава да изиграва неко храбро дело. Било је потребно дводневно радно комуницирање да се убеди Берлин да је све у реду. Чак је било наређено генерал-пуковнику Паулу Хаусеру да обави личну инспекцију.
Кад је Клингенберг рапортирао својим претпостављеним, зашто није следио наредбе, био је пијан, необријан, и мирисао на парфем. После неколико минута је упитао: „Јесам ли требао да вратим град натраг?“ Његово индискретно понашање било је прећутано и на немачки ратни план, сада одбачен, био је стављен печат „комплетирано“. Јуриш на Грчку био је сада у првом плану. Целокупна Југо-кампања коштала је Немачку 558 рањених и 151 убијених и мање од туце изгубљених авиона. Било је заробљено више од 340 000 југословенских војника. Тачан број убијених никад се неће сазнати.

Клингенберг у Русији добија чин пуковника

Сваки човек, додељен Клингенбергу за време Београдске операције, био је одликован за храброст и унапређен. Хосфелдер је именован за заменика командира и уписан је у СС официрску школу у Бад Телцу, где је касније постао инструктор. Данас живи у Минхену као пензионисани наставник.
За свој блистави успех Клингенберг је одликован Витешким крстом и постао је миљеник интерног круга СС-оваца. „Стари“, како су га прозвали, био је, повремено, позиван у Бад Телц као инструктор за тактику и војничку иницијативу. 15. марта 1944. преузео је, као једини дипломац Бад Телца, команду над школом.
Кад је oперација “Барбароса”, инвазија Совјетског Савеза почињала, дивизија „Рајх“ је бачена је у ватру. Клингенберг се истакао код Харкова, Минска и Курска, стичући многе почасти у подухватима генерала Хајнца Гудеријана. У сваком случају заслужио је за свој Витешки крст, Венац од храстовог лишћа, што му је додељено 1943. године. Постао је лични миљеник Паула Хаусера, команданта 2. СС тенковског корпуса, све до Курск-Орелске операције.

Погинуо у последњем нападу своје дивизије
Клингенберг је био унапређен у чин пуковника 21. децембра 1944. године. Кад се положај Немачке погоршао на свим фронтовима, њему је наређено да преузме команду над 17. СС Панцер-гренадирском дивизијом „Гец фон Берлинген“ и то 12. јануара 1943. године, при чему је ступио на дужност девет дана касније. Придодат XIII корпусу генерала Макса Симона 17. СС дивизија је бранила Западни бедем југоисточно од Сарбрикена наспрам XV корпуса америчке Седме армије генерал-мајора Веид Х. Хејслипа.
XIII СС корпус је морао да се повуче на Рајну, упорно бранећи терен између Нојштата и Ландауа. Кад је отпор коначно сломљен, 22. марта, Клингенберг се нашао међу мртвима – погинуо је предводећи своју дивизију у последњем нападу да заустави амерички напад.

Србин инфо