Чувај се, пази на сваки покрет у овом варљивом свету сенки; суманута чежња а потом глуви мир – то је цена коју плаћа неопрезни путник у трагању за смислом, у лутању којем нема краја, између стварног сна и нестварне јаве
Живимо у два одвојена света, раздвојени временом и простором. Ја тебе видим и све знам о теби. Ти мене не видиш и мало знаш о мени, мада ме често сањаш и замишљаш.
Уистину, иако тек одрасташ, већ имаш своје погледе на живот, своје планове још не сасвим јасне и помало мутне, и не занима те много што те неко чији се животни пут ближи свом природном крају чека у будућности, спреман да даје савете, упозорава и опомиње. Разумем, и ја сам био такав у твојим годинама. Уверен да се читав свет отвара само за мене. Kада гледам своје слике из младости видим себе у твоме лику, једна смо душа и једно тело, иако удаљени многим годинама али повезани невидљивим нитима времена. Имам твоје фотографије, а ти уз сву жељу и вољу можеш тек покушати да замислиш како изгледам.
Безбрижан си, окружен родитељском пажњом, друговима и пријатељима, што ти улива сигурност и уверење да ће увек бити тако, несвестан да ће дане безбрижности, једном, можда брже него што можеш замислити, сменити дани искушења, потреса, једноставно неки нови, другачији поредак ствари који је такође део живота, када се све окрене наопако, када треба много одлучности и храбрости. Имаш довољно снаге да савладаш невоље, супротставиш се неправди. Понекад и ја тебе сањам. Позван а често и непозван долазиш у моје мисли, у моја сећања, иако си далеко, далеко у неком другом недоступном времену и неком простору који не припада овоме садашњем. А ипак ето, нераздвојни смо, један без другога не можемо.
У свету где се ниједна тајна не може проникнути до краја, као дар који нам природа поклања на завршетку пута остаје нешто искуства, кључ што не отвара ниједну браву, драгоценост која постаје безвредна ако је задржимо само за себе. Kао у мирној површини воде, тако ми у другима једино јасно видимо свој лик; други — то је наш живот.
Чувај се лажи привида и обмана насталих у самотним данима, чувај се опасне сујете и мржње. Испитај себе, али пази! Kао што је твоје срце у мојим грудима и моје срце одувек куца у твојим. Kао што се небо огледа у мору, негде далеко, у једном другом небу огледа се море. Kада рањавамо онога ко нас воли, рањавамо тешко и сами себе.
Једнога дана сва ишчезла лица која су нам нешто значила, поново ће се појавити, али биће касно да се било шта исправи, јер ће та лица долазити из царства сенки. Стајаћеш пред њима као пред собом. То су горки дани у животу једног човека. Те авети су оно што је преостало од нас. У туђим очима се огледамо, са туђих усана узимамо љубав. Оно што смо ми сами мало је, бедно и сиромашно, ништавно. Kако је сада све то далеко, као да се одиграло у неком другом животу. Оно што је некада било стварно, сада је нестварно, а оно што нисмо могли ни замислити, што нам се јављало само у сну, постало је права и једина стварност. Разум није довољно моћан да проникне читаву ту игру различитих утицаја који чине наш живот, нити су наша осећања поуздан тумач догађаја. Kада ходамо путем смираја, не срљамо ли у најгрознија искушења, у часу пробуђене наде није ли пресуда ближе него икада? Kолико пута смо угледали одблесак сунца у води и то нам је сунце измицало између прстију кад год смо за њим посегнули. Пођеднако, дакле, не треба веровати јаду, колико ни срећи, ни ономе што видимо, ни ономе што сањамо. Мир доноси сазнање да је бескрај исто што и пролазни тренутак у једноме даху.
Тишина постаје последња граница патње, иза ње је ништавило; свега се сећам, сви стари звуци ођекују уз шум мора умногострученом јеком, и тај се страшни звук уплиће и утапа у меку паучину предвечерја изаткану од палми, неба и пучине.
Ја више немам шта да ти кажем. Покушавајући да те саветујем, говорим непрестано о себи; значи ли то да сам рђав учитељ? Чувај се, пази на сваки покрет у овом варљивом свету сенки; суманута чежња а потом глуви мир – то је цена коју плаћа неопрезни путник у трагању за смислом, у лутању којем нема краја, између стварног сна и нестварне јаве.
Иако смо једно, ми смо различити. Између нас је дуго путовање кроз живот. Али негде, у једном тренутку који ће се претворити у вечност, опет ћемо се срести, заувек бити заједно.
Пројекат је реализован у сарадњи Недељника и МцЦанн Трутх Централ Београд поводом истраживања „Истина о годинама“
Навикли смо да се анкете и истраживања баве углавном рејтинзима политичких странака и лидера. Онај стварни живот анкетари заобилазе, али када се дође до тога, резултати нас често изненаде.
„Истина о годинама“, истраживање које је на глобалном нивоу спровео МцЦанн Трутх Централ имао је занимљиве резултате у Србији. У земљи коју већ сада зову најстаријом у Европи, резултати овог испитивања показали су каква је перцепција Срба према ономе што се зову „зреле године“. Тако смо сазнали да је велики део популације равнодушан, а да је знатан део испитаника забринут па и уплашен од старости.
Зато су МцЦанн Трутх Централ Београд и Недељник одлучили да на трагу „Истраживања о годинама“ покрену акцију у којој ће јавне личности у сваком другом броју нашег магазина писати „Писмо млађем себи“ и „Писмо старијем себи.“ Сви текстови ће на крају бити компилирани у књигу која ће изаћи 2019. и биће то својеврсна колекцијиа исповести и нека врста инвентара младости и обећања старости.
Недељник