Славко Попадић (1891, Ситарице – 1944, Београд), био је власник мале радње за производњу бомбона и слаткиша у Улици Петра Мркоњића на Сењаку. У време рата пасиван и политички уздржан. Ухапшен је одмах по ослобођењу 25. октобра 1944, у време док је на улици исчитавао Наредбу бр. 1 Команде града Београда. Као разлог наводено је да је будући ратни добитник у току рата почео да зида кућу у Улици Каћанског на Сењаку. Као денунцијанти се помињу извесни Аца Брица, Миле Хроми и извесни повереник Озне из тог краја Бата Живанчевић. Из затвора је успео да напише и протури писмо писано 30. октобра 1944. (све у крвавим траговима). Затвор је био у улици Соње Живановића где ће се касније налазити АРТ телевизија.
Писмо је породици последња успомена на њега. У њему између осталог каже: „Доста је да један бездушник поднесе пријаву у којој нема ни трунке истине па да оде глава”. Почетком новембра 1944, неколико десетина угледних грађана, сликара, адвоката, професора и других потписало је петицију да се он пусти на слободу као човек који се држао часно и поштено. То, међутим, није помогло – стрељан је заједно са индустријалцем Михаилом Веселиновићем, новинарем Милорадом Иванићем и другима 8. новембра 1944. у кругу манастира Ваведење на Сењаку. Као и другим народним непријатељима сва имовина му је конфискована.
Током 2001. на подстрек Милице Веселиновић, ћерке једног од стрељаних, организована је ексхумација посмртних остатака стрељаних који су похрањени у манастиру Ваведење на Сењаку.
У име народа