У Канади постоји планина која се назива Путник, а то име добила је 1918. године по војводи Радомиру Путнику. Планина Путник је дио стеновитих планина у оквиру вијенца Кананаскис. Надморска висина је 2.940 метара
На данашњи дан 1847. године рођен је војвода Радомир Путник, један од највећих српских војсковођа. Немјерљив је његов допринос ослобађању од Турака и каснијим српским побједама.
Радомир Путник је рођен у Крагујевцу од оца Димитрија, учитеља, и мајке Марије, за коју је био везан до краја њеног живота и која је на њега имала много јачи утицај од оца.
Презиме Путник настало је када се војводин деда Арсеније доселио са Косова у Белу Цркву у Банату. Када су га питали како се зове, тада седмогодишњи Арсеније је одговорио да је он „путник у непознатом правцу“, па су га назвали Путник.
Радомир Путник је основну и средњу школу завршио у Крагујевцу. Био је добар ђак, али је, и поред тога што је био одмјерен и учтив, волио да се друштву наметне као први и да се његова ријеч слуша.
После завршене гимназије, уписао је 1861. године Војну академију у Београду, коју је завршио 1866. године, као осми у класи.
Истицао се у знању војничке тактике, стратегије, географије, у познавању оружја и артиљерије, а био је и одличан цртач, док су му велике страсти биле јахање и гимнастика.
Прво ратно искуство доживио је у чину капетан друге класе 1876. године у Првом српско турском рату. Његов ратни пут почео је поразом у бици код Калипоља, уз велике губитке, али тај пораз је била лекција коју никад није заборавио.
Путник се у бици код села Адровац, када се ситуација чинила безизлазном појавио на челу батаљона са исуканом сабљом и тако подигао морал војника, те је српска војска кренула у контранапад и одбила непријатеља.
Будући војвода се тада сукобио са старијим официрима и стао на страну својих војника и ту особину је задржао до краја каријере.
Пошто се показао као способан и храбар официр и одличан командант са великом стваралачком иницијативом, Путник је брзо унапријеђен у чин мајора.
Он је у Другом српско-турском рату, који је почео крајем 1877. године, командовао Рудничком бригадом прве класе, и дао значајан допринос ослобођењу Ниша. Његова бригада је учествовала и у ослобођењу Грделице и Врања, а затим је гонила Турке ка Бујановцу, гдје је завршила свој поход због преморености. Путникова војска је потом напредовала до Грачанице и Липљана.
Путник је био лојалан круни, али никад није умио да се улагује краљевима, ни Милану ни Александру, и гадили су му се они они који су то чинили. Такво Путниково држање оба краља сматрала су за антидинастичко, јер су навикли да се пред њима официри поставе снисходљиво.
Зато је 1893. године смијењен са мјеста помоћника начелника Главног генералштаба и постављен на чело испитне комисије за чин мајора, што је био сигуран знак немилости.
Пензионисан је у окробру 1896. године, а бивши краљ Милан је тврдио да је Путник пензионисан због учешћа у завјери против краља Александра.
По убиству краља Александра, Путник је три дана након устоличења краља Петра Карађорђевића враћен у војну службу као генерал и постављен је на мјесто начелника Главног генералштаба и ту је непрекидно остао дванаест и по година.
Посмртни остаци војводе Путника пуних 10 година нису пренијети у Краљевину Југославију, па су се побунили преживјели војници и његови ученици.
У Београд је 6. новембра 1926. године стигао ковчег са посмртним остацима војводе Радомира Путника. Сахрањен је на Новом гробљу, а на улице је изашао читав Београд и на сахрану су дошли и многи из Војводине и осталих дјелова Србије.
Радомир Путник је остварио велики утицај на развој српских оружаних снага.
Брзо је схватио да се ослобођење од Турака не може потпуно остварити наметнутим реформама и хатишерифима, него једино оружаном борбом и зато је почео припреме.
Био је први потпоручник у историји који је писао приручник за обуку трупа. На тај корак се одлучио 1868. године. Од те године се примјећује његов утицај на развој српских оружаних снага.
Објавио је неколико књига о ратној вјештини и војној служби.
Путник је доносио одлуке од судбоносног значаја за српски народ и државу и показао се као ненадмашан стратег и крупна историјска личност дорасла времену и искушењима која су га снашла.
Био је разборит и тешко га је било избацити из равнотеже.
Сматрао је да је вођење рата питање и за државнике и за војсковође, и никад није извршио ниједну одлуку за коју није добио сагласност владе.
Приватно је био миран, повучен и скроман човек.
Избјегавао је да се појављује окићен одликовањима и говорио је да су „његове декорације испод мундира“.
У Београду су по војводи Путнику названи булевар и основна школа, а у Канади је једна планина названа Путник по славном српском војводи.
Седмица