Викенд анализа Јасмине Лукач
Kо ће постати стварни лидер опозиције и учинити је правим Вучићевим политичким противником, будући да су и 2017. његови главни опоненти били медији и поједине јавне личности?
То је расплет који се очекује 2018. и већина се играча на политичкој сцени за њега помно припрема, углавном испод границе видљивости.
У томе их воде процене како искористити шансе које ће им отворити два хоризонта догађаја. Први је свима очигледан – београдски избори. Други је засад недовољно дефинисан – решење за Kосово. На том косовском хоризонту сигнали из страних дипломатских кругова су, засад, у корист Вучићу. Тврди се да 2018. може да буде година одлуке за Kосово и његов статус у УН, само ако то Вучић жели. Односно, ако он изађе са својим предлогом за који ће пред међународном јавношћу рећи да је и резултат унутрашњег дијалог. Уколико се то не деси, ствар се вероватно одлаже за 2019. а у садашњем свету ултра брзих промена, то је мала политичка вечност. Десница који стратегију гради на претпоставкама о обећањима између Вучића и Запада, требало би да обрати пажњу да су теорије завере тренутно “цвеће зла” које много више буја у Приштини. Тамо се рецимо тврди, да је Хашим Тачи тај који је изневерен, да му је обећана визна либерализација и војска Kосова у замену за Специјални суд, те да се суд установио, а за ова два не зна се када ће.
Јак опозициони лидер у Београду могао би несумњиво да поремети косовски хоризонт, али такав се није створио ни на парламентарним изборима 2016. ни на председничким 2017. Очекивања да ће то са својих 16 одсто успети Саша Јанковић и да ће он моћи да групише нову политичку снагу која надилази фракције Демократске странке, нису испуњена. Његов приступ политици као “НВО перформансу” и очигледан страх од празног простора у смислу да би тај простор био амбис уколико неко од личности из ДС не би био ту, није дао резултат. Јанковићев политички профил “заштиника грађана” само је добио јачи политички интензитет. Лидер је, међутим, неко ко може да поведе људе, а не неко коме ће они писати жалбе на систем. Сада се очекује да Јанковићеву улогу преузме Драган Ђилас као кандидат што уједињеније опозиције за градоначелника. Ђилас јесте био један од главних, ако не и главни аутор својевременог медијског и политичког успона Бориса Тадића, али ту постоји један проблем – Тадић је већ био дошао на власт, захваљујући Војиславу Kоштуници. Пред Ђиласом је први пут чиста опозициона позиција и у томе постоји опасност – његова кампања можда неће “радити”. Исто онако, као што није прорадила ни председничка кампања Вука Јеремића, иако су технички, сви услови за то били испуњени. То је проблем на који ни један маркетиншки стручњак нема одговор – људима се нека прича допадне на почетку, али једноставно је не отпрате до краја.
Додатно тешка околност по Ђиласа је велики број изазивача. Невероватно велики број ситних политичких играча види своју шансу у томе што се у 21. веку брзом и инстант кампањом може лако и хитро покренути и придобити јавно мњење. Или барем, налази свој интерес да Ђиласу одмогне. Гласачки листић за Београд имаће велики број кандидата. И већина од њих је “прича на причу”. Тако Ђиласовом блоку неће бити конкуренција само ДС, ЂБ и ЛДП, него могуће и групација Чувари Старог града – ДСС, односно коалиција Марка Бастаћа, председника старобеоградске општине и Милоша Јовановића који води ДСС од одласка Санде Рашковић Ивић. Чак ће и Лука Максимовић, дечко из Младеновца који је као Бели Прелетачевић успео да буде трећи на председничким изборима, имати директну конкуренцију. За изборе се наиме спрема и Група грађана Покрет уједињених фантома ПУФ, чији креатори можда још нису схватили да не могу са личним картама из Зрењанина да буду кандидати за одборнике у Београду. Међутим, вероватно ће наћи начин да такву процедуралну сметњу превазиђу.
Они наступају пре свега на друштвним мрежама, и ако постоји место у Србији којим влада опозиција, то јесте Твитер. Београдска кампања ће стога бити занимљива и као судар дигиталне ере и политике, односно нових и класичних медија.
При томе, и даље постоји чврста убеђеност да нова опозиција неће доћи ни из бившег ДС, ни из нових покрета, ни са Твитера, него из саме Српске напредне странке. И даље се спекулише да би Томислав Николић могао да оснује своју странку, упркос томе што је свих пет година његовог мандата медијска припрема вођена у том правцу да се он никако не усуди да то учини. Мада све чињенице говоре супротно и мада се Николић и дан данас појави кад Вучићу треба подршка, као недавно у Нишу, и даље се мисли да би он могао да придобије велики број гласача СНС, само ако би се одважио.
Најзад, чињеница да СНС води кампању за Београд увелико као да је реч о парламентарним изборима и даље буди наде да ће се у последњем тренутку Вучић одлучити и за ванредно бирање нове Скупштине. Сви остали који нешто очекују од београдских избора зато имају резервни план, што највише говори о томе колико се труде да умање ризик, а не да направе победу.
Демостат