Није Први светски рат био нимало лак ни за кога на овим просторима, али може се рећи да је славни српски песник, писац и политичар Петар Кочић у тим данима први и последњи пут осетио срећу и слободу… тј. док није заспао и отишао у вечни мир.
Рођен 1877. године у селу Стричићи код Бања Луке, Петар Кочић је припадао генерацији српских интелектуалаца који су се борили за своје идеале, али су због тога и страдали. Кочић је протериван из Сарајева у Београд, па и у Бања Луку због свог „србовања“ и учествовања у радничким штрајковима.
Уочи анексије Босне и Херцеговине, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ и створио политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије остатака феудалног ропства. Био је омиљен у народу и слављен међу омпадином жељном отпора против окупатора. Тамо где је народ видео свог првака, држава је видела опасног противника. Кочић је више пута хапшен и кривично гоњен.
После много година сиромаштва и прогона, Петар Кочић почео је да испољава знаке менталне слабости. Смештен је у Душевну болницу у Београду, где је много времена проводио са сестрићем управника болнице, надареним хроничарем Миланом Јовановићем Стојимировићем.
Младић који је у Душевној болници радио као секретар, тражечи спас од аустроугарске окупације, у белешкама је детаљно описао последње дане, смрт и сахрану славног Србина.
Писао је Милан да је писац био преплашен и блед кад су га довели, али да није био нимало опасан, те је младић и те како уживао у разговору са једним од најпаметнијих савременика.
Кочићево стање драстично се погоршало у лето 1916. године. Он себе није сматрао ни болесним ни лудим и био је убеђен да се ту нашао због небриге пријатеља.
Кочић је све до смрти веровао да је здраве памети. Само се једном о себи изразио као о лудаку – кад су аустријски жандари дошли да га траже и да провере да ли је збиља болестан. До последњег часа говорио је како „само да дочека Србију“, па ће у планине, на опоравак. Дрхтавим рукама, прерађивао је за позориште своја „Суданија“. Био је врло поносит на свој рад, хвалио се како ће се то играти „у свим српским позориштима“ – записао је Милан.
Говорио је да је остављен да „паметан чами међу лудама“, све док није дошао до неких медицинских књига.
Није много требало мудроме Кочићу да закључи шта се дешава. Схватио је тежину ситуације у којој се нашао – боловао је од прогресивне парализе за коју лека нема. Предао се… После шест дана у постељи, Петар Кочић је 27. августа у четири ујутро пронађен мртав.
Иронично, прича каже да је Петар Кочић у овој болници био срећан. Говорио је да је ту „живи у слободи“ и да не мора да гледа аустроугарску војску како парадира његовом домовином.
Ако је тако, онда је тог 27. августа 1916. године Докторова кула у којој је издахнуо Петар Кочић била једино слободно место на целом Балкану. Нажалост, била је једина слобода коју је дочекао велики писац.
У окупираном Београду били су забрањени сви јавни скупови, па чак и погребне поворке. Зато је Кочићев сандук опремљен у Душевној болници, а на вечни починак је превезен таљигама, само у пратњи кочијаша.
Сандук за једног од највећих Срба свих времена, пише Стојимировић, направио је пацијент који је умислио да је Бог, усхићен јер је добио капут преминулог писца. Тело Петра Кочића на чаршаву је положено у сандук. Око лица су му поређали цвеће, а уз образе и чело јабуке. Путописац каже да је изгледало као да се велики књижевник осмехује.
Нико се није сагнуо да целива мртваца пре стављања поклопца, само је једна пацијенткиња викнула да таквог човека не могу да сахране „гологлава и босонога“. Разлетеше се тада по болници све док нису нашли црвене папуче које су му брзински навукли на стопала.
А онда се десило нешто што је Стојимировић памтио довека.
Ођедном – је ли то игра случаја, ћуд судбине, њена логика, или лудачки прохтеви? – Петру Кочићу, великоме Србину, мећу на главу просту српску шајкачу… Нас неколицина, који разумедосмо тај лепи симбол, згледасмо се кострешени од језе – записао је овај хроничар.
Десет година по Кочићевој смрти држава је установила Алеју великана на Новом гробљу. Ту су пренети остаци генерала Милоша Васића, Јована Цвијића, затим Велимира Теодоровића, ванбрачног сина кнеза Михаила и несрећног Петра Кочића.