Списатељица Исидора Бјелица се већ дуже време бори са опаком болешћу, канцером. Иако се све ово време трудила да остане позитивна и да се свим силама бори за живот, овога пута изнела је нешто другачије мишљење које је растужило све оне који је прате.
Исидора је своју кратку исповест написала на свом Фејсбуку уз фотографију са плаже и како каже не пише да би се похвалила, већ из очаја. Њену објаву преносимо вам у целости:
„ИЗВИЊАВАМ СЕ, МНОГО СЕ ИЗВИЊАВАМ
Требало је да умрем у пролеће 2013, само захваљујући мојој пријатељици др Душици Матовић открили су ми канцер на левом јајнику велицине десет цм који је већ метастазирао. Лоша прогноза од 6 до 8 месеци живота. Ја сам издржала целе 4 године. Ово вам, да погрешно не помислите пишем из очаја а не да бих се похвалила ако сте тако помислили. Напротив, жалим из дубине душе што сам упркос свему оволико издржала .
Да сам умрла на време не бих сазнала за многе издаје, жалили би ме од срца сви који су тврдили да су ми пријатељи, а било их је јако јако много…не бих прошла све тешке терапије и још теже издаје, обмане и лажи, не бих доживела да ме чак оптуже да сам измислила болест и шта све већ не, деци би било тешко али бар им не бих распродала сву имовину да још мало продужим живот и не би несрећни одрастали по болницама и гледали ме у страшном стању где се губи сваки људски дигнитет.
Да сам лепо умрла на време не бих доживела да наносим толику бол најмилијим и да гледам како рак не једе само мене него и све добро што шмо имали у животу… а рак баш има апетит, једе као луд све – романтику, хумор, веселост, новац, сећања, наду. А сеје страх, беду и патетику. Све на шта наиђе поједе и кад поживиш предуго не остане ти бас ништа…
Да да се нисам оволико борила за живот остала би бар илузија о мом животу, овако кад све илузије покопате пре себе мало шта остане за покопати… да, да се нисам борила као лавица и да сам лепо умрла на време са стилом у раним четрдесетим не само да бих избегла тридесет хемиотерапија него никад не бих знала како је то јести кубанске бубе и пити чај олеандера као сто не бих прошла агонију преко триста крајње опскурних и суманутих алтернативних метода које сам пробала и које нико нормалан не би пробао…
Да се нисам борила као суманута не бих доживела да сметам свима које сам волела и никад не бих схватила колико сам проклето сама нити бих сазнала како је то кад они који су вас волели чекају да одете јер више не могу да издрже да гледају како сваки дан има све више болести а све мање вас.
да, да се нисам оволико борила и све подносила храбро и одважно отишла бих као много вољенија и поштованија и срећнија и синоним за моје име не би био болест..
Да, веровала сам да је храброст борити се за још један дан живота. Данас знам да је већа храброст отићи на време.
Зато
Извињавам се свима породици, пријатељима, читаоцима којима сам својим крајње неукусним и предугим преживљавањем као и недоличним понашањем за канцер болесника изазвала додатну бол, непријатности и муке.
Извињавам се и себи јер ми све ово није требало, а мора се умрети свакако. Не замерите ми, преклињем вас што сам била толико глупа. Једна од ствари коју између осталог спознаш кад живиш дуже него што је требало је колико си бескрајно глуп и колико је људска памет прецењена категорија.“
Вечерње Новости