Аутор: Јанез Kопач, директор Секретаријата Енергетске заједнице
Пре 15 година, Енергетска заједница је основана као главни механизам за интеграцију енергетских тржишта земаља, које нису чланице Европске уније, у јединствено европско тржиште енергије. Kорак по корак, уговорне стране Енергетске заједнице преузимале су кључне правне тековине ЕУ у енергетској сфери. У последње две године, ЕУ је интензивирала своју амбициозну политику декарбонизације, а уговорне стране Енергетске заједнице нису ухватиле корак. Јаз између две стране у погледу енергетске политике је сада готово непремостив.
Главни приоритет Секретаријата Енергетске заједнице је помоћ земљама Западног Балкана у њиховој транзицији ка одрживој и нискоугљеничној енергетској будућности. Ово је изазован задатак јер све чланице, изузев Албаније, у великој мери зависе од угља. Kако бисмо покренули разговоре о реформама, урадили смо анализу[1] директних и одабраних индиректних субвенција за производњу електричне енергије из угља на Западном Балкану.
Наша анализа је показала да угаљ добија значајне субвенције које нарушавају тржиште, обрасце потрошње и дугорочну одрживост енергетских система.
Директне субвенције за сектор угља по јединици инсталисане снаге су знатно веће него за електричну енергију произведену из обновљивих извора
Директне субвенције достигле су више од пола милијарде евра у периоду 2015-2017, и, што је још горе, по јединици инсталисане снаге су знатно веће него за електричну енергију произведену из обновљивих извора. Индиректне субвенције, такође, играју велику улогу.
Две врсте субвенција које су анализиране у студији – пословање са ниском или негативном стопом профитабилности и изостанак плаћања емисија ЦО2, уз претпоставку цене од 20 евра по тони ЦО2 – достигле су скоро милијарду евра годишње у пет земаља чланица.
ЕУ разматра неку врсту таксе на емисије угљеника како би се анулирала предност коју због субвенција имају произвођачи електричне енергије из чланица Енергетске заједнице
С обзиром на велики ниво субвенционисања, произвођачи електричне енергије из земаља чланица Енергетске заједнице на европском тржишту електричне енергије имају компаративну предност, која ће бити све значајнија са даљим интегрисањем тржишта. ЕУ разматра неку врсту таксе на емисије угљеника (бордер ађустмент мецханисм) како би отклонила ову неједнакост. Ако би се таква мера увела, могла би да заустави све напоре ка интеграцији тржишта електричне енергије и врати на почетак читав процес који води Енергетска заједница.
Сигурност снабдевања често се наводи као разлог за статус qуо и да би се наставило са производњом у застарелим електранама, које не задовољавају тренутне стандарде за емисије.
Увођење прелазне таксе за емисије ЦО2 не би угрозило способност система да одговори расту тражње за енергијом
Студија[2], коју је наручио Секретаријат, утврдила је да адекватност система или начин на који електроенергетски систем може да одговори расту тражње за електричном енергијом, неће бити угрожена ако су тржишта електричне енергије у потпуности интегрисана и ако се постепено уводи прелазна такса за емисије ЦО2. Постепено увођење прелазне таксе на ЦО2 би одложило економски оправдано затварање неких електрана на угаљ, и то док земље чланице Енергетске заједнице не уђу у ЕУ, када ће плаћати пуну цену ЦО2 емисија.
Досад је Црна Гора једина уговорна страна која је успоставила цену за емисије ЦО2 (24 евра по тони). Сви остали се устручавају да уложе у будућност.
Тренутна криза изазвана ЦОВИД-19 вирусом, која је смањила цене емисија ЦО2 на тржишту ЕУ, пружа прилику за увођење сличних шема у земљама Енергетске заједнице.
Приходи од таксе могли би бити искоришћени за енергетску ефикасност или друге зелене мере, доприносећи одрживом економском опоравку
Нови приходи могли би бити искоришћени за енергетску ефикасност или друге зелене мере, доприносећи одрживом економском опоравку. Једнако је важно и постепено укидање директних и индиректних субвенција за угаљ и преусмеравање уштеђених средстава на добро осмишљене мере за смањење енергетског сиромаштва које не нарушавају функционисање тржишта енергије.
Ова прилика која се сада појавила је вероватно последња. У наредним месецима и годинама економије ће бити преплављене државном помоћи како би се избориле са последицама тренутне кризе. Та помоћ требало би да буде усмерена на технологије оријентисане ка декарбонизацији, а не да застареле електране на угаљ преживе.
Сада смо у кризи. Али, у свакој кризи постоји прилика. Без обзира који пут владе одлуче да следе током следећих месеци, та одлука имаће дуготрајан ефекат на будућност земаља и њихових грађана.