Поступак Слободана Праљка у судници Хашког трибунала био је очигледно унапред смишљен и прорачунат циљ, пише загребачки “Индекс” у својој анализи.
Kако наводе, осуђени ратни злочинац изабрао је слободну смрт како би у свом племену остао запамћен као мученик за нашу ствар.
“Да му је то у доброј мери успело, показују и прве реакције хрватске политичке класе, као и у већини хрватских и херцеговачких медија у којима се пише о ‘часном генералу’, ‘хероју’ и ‘антологијском чину’, док се у коментарима чланака масовно оплакује Праљкова самоизабрана смрт, те бесни због светске завере против Хрватске и, наравно, домаћих велеиздајника”, пише “Индекс”, а преноси Б92.
Они истичу да је Праљак себе одувек сматрао “фигуром већом од живота”.
“То је доказао и својим последњим речима – у којима је о себи говорио у трећем лицу – и одлуком да театрално у судници и уживо у телевизијском преносу попије дозу отрова из, како се чини, мале ампуле. Исколачио је очи, нагнуо главу уназад и енергично струсио отров у широм отворена уста, као дипломирани редитељ који је иза себе имао и успешних представа и филмова, свестан и способан да инсценира драматичан тренутак”.
“Индекс” наводи да је Праљак “своје самоубиство заправо претворио у ријалити шоу”.
“У њему је скривена бочица отрова била стандардни сценски реквизит којим се код несофистициране публике навикле на поетику Томпсона и драматичне преокрете из сапуница – а то је била Праљкова циљна група – може лако изазвати шок и пробудити емоције”, наводе они.
“Укратко, Праљак је помно и успешно изрежирао своју јавну смрт, како би у други план или, још боље потпуни заборав, гурнуо свој живот. Јер након што је осуђени ратни злочинац попио отров, ођедном су многи одмах заборавили да је он – осуђени ратни злочинац. Нема смисла бити ситничав и порицати да је све то замислио и извео доиста маестрално. Наравно да је српски ратни злочинац Војислав Шешељ одмах коментарисао да је то био ‘јуначки чин за поштовање’, јер то и јесте профил и националистички ментални склоп публике на коју је Праљак рачунао. Баш као што је био ефикасан у ратним злочинима, био је и у инсценирању властитог мучеништва. Пар милилитара отрова злочинца је требало да претворе у жртву”, додаје “Индекс”.
У анализи загребачког портала се даље истиче да је Праљак хтео да заборавимо логоре у којима су људе премлаћивали, секли им уши и ломили руке и ноге, како је свакодневно гранатирао Мостар и није хтео да пропусти хуманитарну помоћ, убијање цивила међу којима је било и деце, силовања, етничко чишћење…
Они наводе да је Праљак кроз своју театралну смрт желео да избрише злочине и од ратног злочинца постане “митски национални мученик”.
“Нарочито перфидно у том плану јесте што се тиме хипотека Праљкових бројних ратних злочина преноси на леђа свих оних који ће га убудуће славити. Његову индивидуалну кривицу испијање отрова требало је да претвори у колективну кривицу свих Хрвата. Баш то је директан резултат ако се као нова неупитна истина узме предзадња Праљкова реченица („Слободан Праљак није ратни злочинац!“), ако се пристане на имплицитну емоционалну уцену. Његови ратни злочини и бескрупулозност треба да постану наши. На то не да не треба пристати, него се треба одлучно супротставити таквом наративу и уздизању једног ратног злочинца у статус националног хероја и мученика”, пише “Индекс”.
Ипак, како истичу, већ се сада могу чути “фантазије” о невиности генерала и томе ко га је натерао на тај чин.
“Али зашто Праљку одузети слободну вољу? Kао што је одлучио да почини ратне злочине за које је осуђен, тако се одлучио и на драматично и јавно окончање властитог живота. Одлучио је и да не може да преузме одговорност за своје злочине и пресуду која је из њих произашла. То је било његово право. С обзиром на то колико је већ провео у притвору, Праљак би и с потврђеном казном био на слободи за две-три године. Изабрао је да покуша да постане симбол или куриозитетна фуснота како не би морао да живи као човјек осуђен за ратне злочине. Прилично је јефтина манипулација, у какву се упустио и премијер Андреј Пленковић, Праљков потез проглашавати моралним чином, јер то је суштински био један кукавички чин. Праљкове жртве нису имале тај луксуз да слободно бирају хоће ли живети или одузети себи живот, то су за њих учиниле војне снаге под Праљковим заповедништом”, пише “Индекс”.
На крају текста они наводе да је “морбидна чињеница да је последња жртва ратног злочинца Слободана Праљка био он сам.
“Иста националистичка ‘логика’ која га је подстакла да наноси зло другим људима, наводним непријатељима хрватства, навела га је да убије и себе у име хрватства. Његова породица заслужује саучешће, а сви остали коначно ослобођење од наслеђа тих бројних ратних злочинаца деведесетих”, закључује “Индекс”.
Случај „Херцег-Босна“
Суђење шесторици Хрвата у „случају Прлић“ прекинуто је након што је један од оптужених Слободан Праљак наводно попио отров након што му је изречена пресуда.
Праљку је изречена казна од 20 година затвора, након чега је он устао, рекао да одбацује пресуду и наводно „попио нешто из мале чашице“.
„Слободан Праљак није ратни злочинац, с презиром одбијам вашу пресуду“, казао је Праљак.
Његова бранитељка је рекла да је „попио отров“, а неколико тренутака касније су спуштени застори и прекинут директан пренос из суднице.
Трибунал у Хагу претходно је потврдио постојање удруженог хрватског злочиначког подухвата с циљем етничког чишћења делова БиХ.
Реч је о правоснажној пресуди шесторици Хрвата за ратне злочине у случају око такозване „Херцег-Босне“ и њеног премијера Јадранка Прлића. Укупно су осуђени на 111 година затвора.
Прлићу је потврђена казна од 25 година, Праљак, Бруно Стојић и Миливој Петковић су осуђени на 20 година, Валентин Ћорић на 16 година, а Берислав Пушић на 10 година.
Трибунал је потврдио и налаз из првостепене пресуде да је у удруженом злочиначком подухвату прогона босанских мусилмана, заједно с осуђенима, учествовао и тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман с још неким званичницима Хрватске.
Одбацујући жалбу на тај налаз, председавајући судија Kармел Ађијус рекао је да одбрана није доказала да је „расправно веће погрешило“.
Блиц